Закаснела осветљења

У „Интернешенал Хералд Трибуну“ објављена је, 17.марта 1983. године, изјава Роналда Регана, према којој је „Совјетски Савез концентрат зла у савременом свету“. Четврт века касније, 25.априла 2005, председник Руске Федерације Владимир Путин рекао је следеће: „Крах СССР-а био је највећа катастрофа у 20.веку, права драма за руски народ.“

Истини за вољу, треба подсетити да је још у време кад су се те ствари десиле било оних који су их схватали, али можда нису знали да реагују или, једноставније, совјетске власти их нису слушале, док су тонуле окружене неспособнима и проданима.

Међу малобројнима који су успели да схвате ствари био је професор Владимир Алексејевич Куроједов, својевремено директор листа „Совјетска Росија“, а још од 1960. директор Савета за послове Руске православне цркве при Савету министара СССР, а од 1966. руководилац Савета за послове религија, такође  при савету министара. Куроједов је пророчански писао, још маја 1980., дакле прве године после избора папе Војтиле: „У последње време  присуствујемо расту религиозног екстремизма у деловању католичке цркве, која све чешће даје изјаве супротне совјетском законодавству о верама. А то се великим делом догађа од када је на чело Ватикана дошао пољски надбискуп Војтила.“

У панорами земаља Источне Европе, Пољска, као једина социјалистичка земља са католичком вечином (поред Мађарске, у којој је утицај католичке цкве био увек мањи), била је „слаба карика“ преко које је међународни фактор планирао продор у Совјетски Савез. Новинар Карл Бернштај тврди да је Ватикан и финансирао ту операцију „тајним фондовима“, као и да су католички бискупи и свештеници, које је писац Енио Карето дефинисао као неку врсту божјих „Џемса Бондова“, учествовали у побуни против совјетске власти, што је представљало увод у распад СССР. Збигњев Бжежински (рођен у Пољској), који је у време те изјаве био амерички државни секретар, потврдио је са своје стране да је „јавна тајна да је Бела Кућа финансирала Солидарност „.

Теза карла Бернштајна је да су Јован Павле Други и ЦИА садејствовали на уништавању совјетског блока. Папа је био „кључни савезник“ за САД, па је било „редовних посета“ Ватикану од страбе високог функционера ЦИА Вилијема Касеја, који је био католик. Осим тога, постојала је обимна размена информација између Ватикана и ЦИА преко одговарајућих канала. Црква се служила бројним центрима за религиозне студије, у Италији и иностранству, а САД су користиле, преко ЦИА, тајне органе посебно оспособљене за шпијунажу и провоцирање СССР и његових савезника. Посебно место су имале „радиофонске субверзивне организације“, као „Глас Америке“, Би Би Си, „Дојче Веле“, „Дојчландфанк“, радио „Слободна Европа“ и радио „Либерти“, у оквиру кога се налазио Радио „Слободни Авганистан“. Одговарајући на једно питање о Совјетима на првој конференцији за штампу (1981), Реган је рекао: „Једини морал који признају је оно што помаже њиховој ствари – односно, узимају себи за право да почине било који злочин, лажу и варају.“

Са своје стране, после сусрета са Реганом (1982), папа Војтила каже: „У овом посебном тренутку историје света, САД су позване, пре свега, да изврше своју мисију у служби светског мира. Стање данашњег света захтева дугорочну визију која може да поспеши услове потребне за првду и слободу, за истину и љубав који чине темељ дуготрајног мира“.

Дакле, у стварности је постојало потпуно сагласје између ове две личности и „до рата у голфском заливу 1991.године – после пада комунизма у Источној и Средњој Европи – папа и његова црква се нису јавно супротставили било којој америчкој политичкој иницијативи“.

Ако узмемо у обзир да је у то доба НАТО увео нову генерацију крстарећих ракета у Западну европу, што је сматрано најозбиљнијим ударом у домену контроле наоружања – папа је својим ћутањем очито и у томе подржавао америчку политику. Упркос јавном супротстављању америчких бискупа, он је заузео такав став после дугих објашњења која су му дали Валтерс и Касеј и после апела америчког председника надбискупу Лагију, кардиналу Кролу и самом папи. За потребе засењавања простоте папа је, повремено, настојао да преузме улогу браниоца сиротиње, користећи се изјавама које су биле прилично популистичке. На пример, када је папа отишао у слободне балтичке земље, у јесен 1993., изазвао је (пише Бернштајн) чуђење рекавши: „Искоришћавање које је производ нехуманог капитализма био је аутентично зло и ту има зрнце истине у марксизму“. У једном каснијем интервјуу Јашу Гавронском, папа је отишао и даље рекавши: „То семе истине (у марксизму) не би требало да буде уништено, не би требало да га однесе ветар... Подржаваоци екстремног капитализма настоје да не виде оно што је било добро у комунизму: његов покушај да се реши незапосленост, његова брига за сиротињу.“

Бернштајн пише да је реакција Горбачова на те речи била :“Врло занимљиво, изгледа да папа почиње да схвата да је било позитивних вредности у социјализму и да ће их убудуће бити.“

Не зна се да ли Горбачова треба због тога сматрати само наивним. Јасно је, пак, да су баш у то време, 1981. и 1982., „председник реган и Јован Павле други тајно разменили многа искуства не само о Пољској, већ и о перспективама општег споразума САД и СССР о контроли наоружања. Мало догађаја је утицало на Регана, за време његовог мандата, колико увођење преког суда у Пољској. Пошто је сматрао Совјете директно одговорним за то, Реган је одмах увео тешке економске, културне, дипломатске и технолошке санкције против СССР и Пољске“.

У јануару 1982. (дакле, две недење после ступања на снагу преког суда у Пољској), Реган је, да би прекинуо унутрашњу борбу за власт, именовао Вилијема Кларка за свог саветника за националну безбедност. Кларк је, према ономе што пише његов биограф Едмунд Морис, био „католичка савест америчке администрације“ и његов задатак је био да притисне Совјете много агресивније од Хејга, посебно у Пољској. У сваком случају, захтевало се од њега да се „пусти Реган да буде Реган“, како су говорили идеолошки обожаваоци председника. Нема потребе доказивати да је „пустити Регана да буде Реган“ значило само да је Реган „могао да на било који начин испољи јенкијевску имбецилност чији је био портпарол и оличење“. Ужасна је помисао да је „управо најмање паметан од свих америчких председника (уз Буша, наравно) био онај коме Ватикан највише верује и кога највише слуша.“

Као одговор на акцију владе Јарузелског у Пољској, реган је 23.маја 1982, издао декрет Националне безбедности бр. 32 којим се одобрава низ тајних акција „да би се неутралисали напори СССР да одржи своју доминацију у Европи“. У суштини, реч је о безобзирној вољи за америчким мешањем у унутрашње ствари других земаља које припадају различитој политичкој сфери. Истовремено, а по изричитом налогу председника Регана, „Вилијам Касеј и Вернон Валтер су дали Ватикану гомилу тајниг информација, у којима су папи доставили не смао податке о Пољској, већ и о источним регионима у које је папа хтео да иде у својумисију „еванђелизације“, са намером да им „посвете посебну пажњу“.

Петнаест дана касније, Реган је имао сусрет са папом у Апостолској библиотеци Ватикана. Два најмоћнија лидера на свету у том тренутку, познати по својим жестоком антикомунизму, састали су се да би постигли „споразум“ о својој борби за рушење источног блока и успостављања новог поретка. Хроника каже да су њих двојица остали сами и без преводиоца у папској канцеларији читавих педесет минута. Тада су разговарали, филозофски и практично, о хипотези до те мере радикалној да је ни један други западни лидер не би узео за озбиљно: да је пад совјетске империје неминован и да свет скројен на Јалти не само да је на издисају, већ је и мртав!

У разговорима са папом Реган је прецизирао да „империја зла може и мора да почне да пада у Пољској“. Пољски папа је климнуо потврдно главом.

Чинило се да су папа и реган тајно склопили „свети савез“ за рушење социјализма у Источној европи и незадржив економски удар на кремљ. У ствари су испланирали беду, очај, морални и материјални пад читавих народа. У рушевинама сопствених држава и економија, народи су претварани у слуђену масу, личности у слепце и потрошаче.

У наредних пола сата Реган је објаснио папи свој план дестабилизације пољске владе и првих одвајања земаља сателита од СССР. Посебно је припремљен општи план који је предвиђао акције што су се директно односиле на СССР, а одмах затим и план за све земље Источне Европе.

У САД је кардинал Пио Лаги деловао у договору са Вилијамом Кларком, као и са Вилијамом Касејом и Верноном Валтером, припадницима ЦИА. Још у пролеће 1981, Касеј и Кларк су често одлазили у резиденцију папиног апостолског нунција у Вашингтону, на доручак, кафу и консултације. Лаги је улазио у Белу Кућу на „задња врата“, на југозападном улазу, да би се тајно сусретао са Кларком, Касејом а касније и са председником. Касеј и председник су почели да се редовно сусрећу са кардиналом Кролом из Филаделфије, експонентом америчке католичке хијерархије који је био најблискији са Јованом Павлом Другим. Крол је обавештавао Белу Кућу, више од било ког другог свештеника, о општем стању везаном за независни синдикат „Солидарност“, његове потребе и о својим односима са пољским епископатом. Он је био веза између Беле Куће, Пољске и Ватикана,а, што је још важније, он и председник су створили јак лични однос.

У вези тајних договора између папе и Регана, кардинал Пио Лаги негира било какав договор: „Ма какав тајни договор! Био сам, од 15.јануара 1981. до 15.маја 1990. нунције у САД и само сам представљао Светог Оца код америчких бискупа, вршећи своју дужност на пуној светлости дана. Немам коментар на та претпостављена открића. Тајм би требало да пружи објашњења.“

А Тајм је једноставно пренео речи које је он сам изговорио у једном интервјуу новинару Карлу Бернштајну. Касније, када је размислио, све је негирао!

Десет година касније, када се по први пут говорило о постојању „светог савеза“ између САД и Ватикана, Горбачов је написао: „Може се рећи да све што се десило задњих година у Источној Европи не би било могуће без импулса папе и без изузетне улоге, и политичке, коју је он одиграо на светској сцени.“