Прича о манастиру Богородице Хиландарске

 „Светигора” је објавила и осму од планираних десет књига из едиције „Немањићки манастири”. Ријеч је о монографији „Манастир Хиландар”

Објављивање књиге о манастиру Хиландару има двоструки циљ. Најприје, ради духовне обнове свих нас, нашег памћења. 
- У циљу обнављања оних исконских веза које постоје између србског народа, цркве и манастира Хиландара као огњишта духовног, не само као ризнице, него као коријена нашег културног, духовног и националног бића. То је први и основни разлог да нас ова књига подсјети на бесцјен благо које јесте и које садржи у себи манастир Хиландар. Ова књига треба нарочито да подсјети нова покољења која су у опасности, с обзиром на токове модерног друштва и свијета, да се отуђе често пута и не својом кривицом од онога што је темељ нашега бића, нашега духа, наше културе, а други разлог јесте исто тако обновитељски разлог - рекао је митрополит Амфилохије.
Монографија издавачке куће „Светигора” би хтјела да на овај начин угради макар једну циглу, да се макар на овај начин допринесе обнављању манастира Хиландара.

- Ово је допринос и једног и другог обнављања. И једна и друга обнова природно нас води овом многовјековном источнику духовног живота, нашег народа -истакао је митрополит Амфилохије.
Он је подсјетио на садржај „Хиландарског типика Светога Саве”: „Неизоставно служити предано службу, чувати вјеру и част која припада игуманима вашим, међусобно се љубити и старати се да сваки свакога надвисује у смиреноумљу, саосјећајући невољу један другога, као удови једнога тијела и попуњавати недостатке један другога, не устремљивати се у завист и на недоличну љубав, на незаконито састајање и расцјепе, чувати се првих мјеста и свјетовних почасти, а само на једно пазите: у врлини живјети и ништа друго, ако је могуће дисати спасоносном ријечју свим што је на назидање душе и њену ползу”.
Јеромонах Доситеј, сабрат манастира Хиландара, истакао је да је ово веома смио подухват да се на овако мало страница говори о манастиру Хиландару. То захтијева велико познавање свештене породице хиландарске, како његове културне ризнице, свештене историје тако и духовног живота у манастиру.

– Оно што ме је посебно обрадовало, када сам узео у руке ову књигу, је то што је у предговору митрополит Амфилохије назвао Хиландар древним именом – обитељ Богородице Хиландарске или манастир Богородице Хиландарске, као што су Немањићи раније називали и своје друге задужбине: Богородица Љевишка, Богородица Студеничка. Ту је изнио један свој доживљај, да су Немањићи градећи и посвећујући манастире Пресветој Богородици на неки начин подразумијевали њену присутност у тој свештеној обитељи, њену заштиту -–рекао је јеромонах Доситеј.
Историчар умјетности Аника Сковран је рекла да је Хиландар жижа знања, вјеровања и истрајавања.

– И можда је баш то прст судбине да је срце Србије и да нам и данас тај Хиландар представља једну сигурну путеводитељицу. Хиландар је био и остао оно што су замислили његови ктитори, Симеон Немања и Сава Немањић. Поготову данас, када смо некако распарчани и изгубљени, тај Хиландар је као мајка заштитница која је својим плаштом прекрила све наше српске крајеве. Имамо срећу да смо наслиједили од Византије највише и најљепше трагове културе која се огледа, прије свега у нашем фрескосликарству 13. вијека - рекла је Сковран.