Млади бјеже из „слабилне“ Српске

Овај поразни резултат који је дало истраживање рађено за министарство породице омладине и спорта РС не ублажавају ни различите временске нијансе за које су се опредијелили испитаници јер би неки отишли на краће, други на дужи временски период, а није мали број оних коју би заувијек напустили овај простор. Оваква горчина у потпуној је колизији са званичним тврдњама шестогодишње актулене власти, која покушава истрајати на маркетиншкој мантри о „стабилној“ Србској. Тако се испоставило да млади неупоредиво више вјерују чињеницама сопственог животног искуства него вербалним испразним парадама високих званичника. На скали највећих мотивација који печалбу намећу као жељену алтернативу отаџбинској стварносту су незапосленост, опште сиромаштво, материјалну зависност од родитеља, осјећај занемарености од стране власти, па и недостатак културних садржаја. Велики постотак младих, чак 40 посто испитаних, је незапослено, а као најкорисније мјере за сузбијање незапослености истичу подстицаје за развој пољопривреде и занатства и преношење знања о одређеним областима, пружање савјета и подршке током испитивања тржишта и израде пословног плана. Најважнији фактор који подстиче младе да напусте село је немогућност зараде, а фактори који би допринијели останку на селу су квалитетна инфраструктура, визуелни односно естетски изглед мјеста, те могућност рада и зараде. Ово истраживање је показало да је душтво у Србској бременито и проблемима о којима се никако или тек узгред говори при чему су забрињавајуће тенденције различитих видова насиља међу младима, забрињавајући степен физичког насиља родитеља над дјецом, и што је најшокантније, висок ниво одобравања разних врста насиља као став испитаног узорка младе популације. Истраживање о положају и потребама младих у руралним подручјима Републике Српске, које је ресорно министарство спровело у сарадњи с џендер центром у пет општина, у Власеници, Мркоњић Граду, Требињу, Градишци и Петрову, показало је још увијек велики степен предрасуда и стереотипа о улогама жена и мушкараца у друштву и забрињавајући социјални статус породица које живе на селу. Депримирајућа је чињеница да се ова влада не бави ни узроцима који генеришу општи оквир кризе па им је онда и логично да структуралних друштвених поремећаја и посљедица и нема у њиховом плану рада.