Један председнички говор или безуман страх упакован у безумну наду

 Уз музику и светла се – као какав гуру мултилевел продаје – међ ‘публику спустио Борис. Обожаваоци су клицали најуспешнијем продавцу године, идолу с којим се гледалиште лако идентификовало, као што је лако сложити се и са паролом „Боље је сто година живети као милијунаш него седам дана у биједи“ [1]. Најближи свита је навијала када су вође навијача однекуд то дириговале, пљескала расутим бисерима баш када је требало, и кидала се од смеха управо кад је председник завршио виц. [2] Да председник пре тога није рекао како је тај виц већ испричао и да га сада понавља због публике, можда се и не би препознала глума, да је у питању представа. Овако су глумци испали лоши, а представа дуга.

А такво кежење, режање, сеирење, ликовање и на крају инаћење граничи се са добрим укусом (неко рече и са говором мржње), и тешко да ме неко може демантовати да се у историји ношења кравата (додуше овде их нису носили) десила слична злурада разулареност усмерена ка неистомишљеницима, која притом није била спонтана већ пажљиво режирана.

После прокламације оптимизма, па безалтернативности, потом и застрашивања катастрофом, након увођења реалности и искрености, након потрошених обећања, дошао је ред и на инат. Као огледало безидејности, као недостатак аргумената. Па зар су толико немоћни да морају потезати инат. Да ли им је понос толико увређен да се морају бранити инатом. Па зар у свом карактеру немају јачу покретачку снагу од ината, немају ли боље обележје србског менталитета за показати. Коначно, немају ли већег демократског капацитета од исукања ината.

Инат, то је порука

Уствари, инат је била најјаснија порука упућена са тог скупа. [2] Све остало су биле само пароле и слогани, флоскуле и штосеви. Да су бар та општа места учинили духовитији, као што то бива код Алана Форда. Овако, ништа ново, чак вам се на тренутак учини да су већ постали опозиција, па киње власт и говоре шта у ствари треба урадити не би ли нас спасли.

Баш ме занима како ће својим западним пријатељима објаснити нама јасну поруку. Можда ће инат превести као пркос, али ће их онда преварити. Можда ће им ипак рећи како је то турска реч, па нека питају Турке. То вероватно није само турцизам већ и метод отпора отоманској империји настајао током вековног угњетавања. Како ли би данас кроз призму ината изгледала демитологизације историје. Можда као у оној питалици где се султан обраћа Краљевићу Марку: „Пошто би се потурчио Марко?“, А овај му одговара: „За инат, честити царе“. Питам се какав зулум трпи наш председник, и од којег то дела народа.

Позивајући се на „рационалне аргументе“ у њему својствено прокламованој реалности – Тадић призива инат – ирационално и бесмислено сеирење. Недолично 01:00 председнику свих грађана. Ко то и како „поставља нестварне препреке“? [2]. Није ли то поново потврда ирационалности ДС говорника којима су чак и препреке, ако их има, нестварне. Можда им се привиђа и Марко како оре друмове, а озгор коридора га посматра Мрка Кесеџија.

Какав је проблем ако „има и оних у Србији који би желели да ми не достигнемо тај циљ“ [2]. Ко или шта жутима даје право да присвајају или одвајају народ како им се хтедне. Тамо где су „отклоњене препреке“ и постављене фусноте, слави се победа Путина. Тог се дела народа полако одричу. А одричу се и оног који другачије мисли, који има сопствене стандарде и своје услове. И којима су ти стандарди услов за стицање кандидатуре. Па, ако ЕУ прихвати услове, можемо даље разговарати о учлањењу. Али не, режим услова нема и изгледа да оном другом делу народа, који сумњајући у „исправан пут“ није „поднео највећи терет“, преостаје да трпи инат. Нечију бахатост (нетолерантност), нечије дељење (дискриминацију). Ко им је крив кад нису умели да препознају „људе који имају визију“, пут који нема алтернативу.

Они што не презају ни од чега

Усудите ли се да мислите другачије или да критикујете – ризикујете да будете ућуткани месијанском поруком: „Данас има оних који би да помало загаде ваздух, да затрују сваки извор, да помуте радост која се раширила по Србији“ [2]. Ко би се од његових глумаца и статиста после овога усудио да му шапне како његов Ђелић није био у Мароку „у тренутку када се објављује кандидатура Србије“ [2], већ да се у то време у емисији јавног сервиса уживо цмакала са љутом опозиционарке [3]. Ни ја се не усуђујем да му кажем, ваљда ће сам схватити да је слагао.

Помало се не усуђујем, а помало се и плашим. Мислите да претерујем, да ли сам до овог реда претеривао?На први поглед можда то замршено клупко изгледа неразмрсиво. Мислите да сам ипак храбрији? Можда, али бих се увек у раним младалачким тучама уплашио оних код којих препознам безуман страх. Такви не презају ни од чега. А ови са скупа самоподршке – су престрављени. Говоре о сну који им се најзад остварио, а све време мисле на кошмар који их може задесити ако клупко почне да се одмотава.

Пријатељи, Срби, и ви који то нисте, знани и незнани, дајем вам право да гласате за кога год хоћете, да будете за коју год идеологију желите, управо онако како се и споримо и како и ви мени дајете за право – без ината. На томе сам вам захвалан, драги пријатељи. И поносан што вас имам.

Ако каниш побиједити, не смијеш изгубити. [1]