Девети март

 

Прије двадесет и кусур година бијаше неки девети март. Митинг некакав, противрежимски КАО. Дигресија само због овог „КАО“.. Неријетко се сјетим оног злостретног војника емотивца којег су у Словенији у вријеме почетка отцјепљења новинари питали “шта ви мислите о чему се овдје ради?“ А он, јадан, плачним гласом босанског нагласка одговара “ Ови КАО ’оће да се отцијепе, а они КАО не дају..“. 

Е тако је било и деветог марта. Тад су КАО  диктатора Милосевића хтјели да оборе на плећа КАО демократе на челу са брачним паром Драшковић и још неки тамо, данас потпуно небитним. Небитни су и ово двоје ал се Вук апострофира као лидер тих демонстрација, а опште је познато да Даница коло води. 

Они су као хтјели да оборе на леђа брачни пар Милошевић који је на Дедињу живео паралелну стварност и бајку „Царево ново одело“. Није то к’о сад

 „Парови“ и “48сати свадба“. Тад није било ријалитија. 

Дакле, бијаше тај народни бунт, бијаше руља изашла на улицу. Руља к’о руља, хаотична. Мислила је руља да ће нешто да промијени, да замијени. Да замијени режим, који је КАО пукао, новим, али авај. Није режим сијалица! Двадесетак година после сјећам се себе тог дана. 

Да сада сретнем себе од тад рекао бих исто што сам тад помислио 

“Свјетина мисли да ће нешто да промијени.. глуп је народ стандардно, кроз вјекове.. Онај брадоња на балкону ће да узме неку лову, неки поен, неке гласове, ови остали, ови који га прате и који га гледају са одушевљењем, који му приписују харизму (ријетко кад се термин“харизма“ у толикој мјери помињао на овим просторима и приписивао неком као што је то био случај тад са Вуком Драшковићем) они ће да га дувају, по навици. Какве бре промјене?!“ 
 

Гледам Бранислава Лечића тад, држи говор код Теразијске чесме. Препун жара. Запаљив. Попео сам се на жардињеру да видим боље, једна будала иза се гура. Гужва, закачио са за мене и исцијепа ми „Лее“ јакну. 

„Лее“ јакну, која је тада, у Београду комисиона, била ријеткост. 

Црна, кожна, боx кожа. Гледам будалу, шта да му радим?! Није намјерно поцијепао, понио га занос. Занос му ставио руку на моје десно раме па повук’о мало јаче. Помислио је, вјероватно, да је јачи тог тренутка него иначе, маса узнесе. Реалност га унизила а маса га узнијела. ЧАК на ивичњак од тротоара.

А опет “У маси је топло али смрди“ како је лијепо говорио Крлежа. Зато се ја и грозим масе бтw, смрди у маси. Двадесетак година касније сјећам се тог деветог марта кад је Београд био тмурнији и сивљи него ли је иначе био тих година . Сјећам се некаквих водених топова, некаквог јуриша , позива на јуриш. Мени је то још тог дана јако личило на превару. Шта имамо данас? Брачни пар Драшковић препун лове. Вука олињалог ал препуних џепова. Лечића данас подгојеног а некад јуришника и говорника с’ Теразијске чесме који је до скора сузе лио јер га је преварила жена. Имамо Вука Драшковића накостријешеног тог деветог марта који је данас ботоксиран 

и тура колор шампон у косу. Одаје га брк. 

Није више тако мрк, Драшковићев брк! Ето како се времена мијењају. Само је главом платио некакав несретни Милиновић тад средњошколац и некакав несретни полицајац Косовић којих се данас сјете само најближи вјероватно. Осталима је ок. Руља к’о руља, и даље животари и  сјећа се, меланхолићно, тог дана “поноса и славе“ појма немајући да је то био дан к’о трла баба лан! Дан као и сваки други, са мало више набоја код разуларене масе и дан кад се на београдским улицама дешавао народ како то воле да кажу вајни аналитичари и други „социоеxперти“. Дан кад су распирени патриотски жар брзо угасили водени топови.
 

Дан кад се КАО хтио срушити брачни пар Милошевић који је на Дедињу живио паралелну стварност. Кад је Мира била заузета пословима око писања антологијских књига, додјељивањем станова кућним и иним помоћницама, радом на додјели министарских мјеста разним турбо фолк и иним арлаукачицама и стављањем цвијећа у коси. Данас је министар културе Предраг Марковиц човјек који каже да је завршио факултет ал замало, и да је усавршавао знање из непознате сфере. Човјек је свршени средњошколац! Па толико школе има ваљда и Зорица Брунцлик, Мирин пик за мјесто министра културе!? И , каква је разлика између њих двоје? Једино у боји косе и што зорица не носи браду. Макар не онолику. Мира је у Москви, и тамо меће. Цвеће. А, само је требало неко њој да метне. Да јој стави. На право место и у право време. Киту. Велику киту. Велику киту, цвећа. И народ се не би ни дешавао, овако се дешавао КАО, и то „дешавање народа“ се понавља циклично док се сасвим не заборави. Ја сам га поменуо овлаш тек, јер не заслужује помен( „пучина је стока једна грдна“) као егземплар друштвене свИЈести утемељене у етносу региона.

 

Саша Др. Ђуровић