Европски парадокс

 У четвртак 1. марта 2012. председник Републике Србије Борис Тадић честитао је грађанима добијање кандидатуре за улазак у Европску унију негде око 2025. године. Додуше, он није помињао годину уласка, али с обзиром да је кандидатура Хрватске трајала девет година, може се као поуздано узети да је то у нашем случају дужи процес. Можда не вишедеценијски као код Турске, или трајно неодређен као код Македоније, али да је дуг - то је сигурно.

Потрајаће чак и утврђивање датума почетка преговора, у зависности од ''договора Београда и Приштине'', како је то исте вечери саопштио европски комесар за проширење Штефан Филе. У преводу: у засвисности од тога колико је Србија спремна за испуњавање нових ултиматума.

Погодило се да је упоредо са Тадићевим позивом на славље - коме се, иначе, народ није одазвао - објављена и вест о најновијим сукобима на северу Космета. Формација Европске уније звана Еулекс покушала је да прошверцује неког албанског цариника на гранични прелаз испод Рашке, на што су се мештани ''спонтано окупили и спречили их да прођу''. Циљ Европске уније је да помери границу албанске ''државе Косово'' са Ибра 56 километара северно, тј. преко области са србским насељима. Она је то обећала Албанцима, баш као и негдашња ''заједница европских народа'', и као што су им обећавали комунисти још од доба Коминтерне. Тзв. европејци не воле историјске паралеле, али грех је не подсетити како је командант 2. косовског корпуса, мајор Жика Марковић, о немачким обећањима Албанцима често извештавао ђенерала Дражу. У радиограму од 29. априла 1944. написао је и следеће: ''Бошњаци и Арнаути и комунисти опет се спремају да очисте србски живаљ све до Рашке''. А србски народ из ове области је, као и сада, даноноћно био на положајима.

Елем, и сам процес стицања кандидатуре трајао је 12 година - знатно дуже него што је, према речима истих ових политичара, требало да траје цела прича око ''уласка у Европу''.

С друге стране, као поуздан се може узети факат да Европска унија 2025. године неће ни постојати у данашњој форми - а можда ни уопште - јер је већ почео процес њене деобе на својеврсну прву и другу лигу. Нама је, разуме се, намењена друга лига. Ми смо у њиховим очима земља јефтине радне снаге и јефтиних сировина, тј. ми смо њихова колонија. Тако смо, у ствари, већ ''ушли у Европу''. Статус Србије мало се разликује од статуса Румуније и Бугарске, које су тамо и формално. И Румуни и Бугари имају визе са ограниченим роком боравка у земљама ''прве лиге'' - ограниченим таман толико да они проберу ко им треба, а ко не. И код њих долазе стране компаније које гарантују дугорочно сиромаштво становништва, делеће плате од по 250 евра месечно.

Занимљиво је да овом приликом Тадић није говорио о силним милијардама које ћемо добити за џабе, као што су то говорили његови претходници, од Ђинђића па даље редом. Најављујући ''боље дане'', напоменуо је само да је стицање статуса кандидата ''важно за стране инвестиције, које су фундаменталне за побољшање српске економије и стандарда грађана''.

Дакле, већ знамо да то није тачно. Било је много страних инвестиција, и код нас, и у Бугарској, и у Румунији, тако да смо видели да странци инвестирају на Балкан пре свега због ниског стандарда грађана. Другим речима, они беже из својих земаља баш зато што је у њима стандард релативно висок. На пример, ''Фијат'' је у Торину мора да плаћа радницима по 800 евра месечно, па је побегао у Пољску, где им је плаћао по 500 евра, и најзад у Србију, где им даје по 250 евра.

Стандард наших грађана и не треба да буде брига страних инвеститора, већ наше државе. Али, нашу државу воде особе неспособне да иницирају развој производње, трговине, туризма, пољопривреде, филмске индустрије - ма чега, а у глобалу говорећи неспособне да створе повољну пословну климу, у којој би добар део грађана сам решио питање свог  стандарда. Претходних 12 године биле су више него довољне за овакав закључак.

Технички, то је релативно једноставна ствар и своди се на копирање системских решења из развијених земаља. На пример, тамо је прописано колико државних чиновника треба упослити на сваких 100.000 становника. Међутим, број државних чиновника у Србији далеко је од сваке норме и стално се повећава. Тренутно их је чак 540.000. Са толиком јавном потрошњом ни једна држава не би могла да обезбеди висок стандард грађана.

Ту долазимо до следећег парадокса: Европска унија стално тражи од србских политичара да смање јавну потрошњу и специјално број чиновника. Они упорно раде супротно, а Европска унија их ипак подржава. Исти је случај и са неким другим важним системским решењима, као што су ефикасни закони против корупције и монопола, закон о странкама, итд.

Зашто онда Европска унија одржава на власти политичаре који је не слушају?

Прецизније речено, она их је, у сарадњи са Америком, и довела на власт у Србији, настојећи потом на све начине да им очува фотеље. И ова кампања око статуса кандидата је заправо само део предстојеће предизборне кампање. Ту се крије још један парадокс: Европска унија се куне у демократију, а не дозвољава другима да сами бирају своју власт. Самим тим, она крши низ људских права и слобода, почев од слободе протока информација. Од грађана Србије крију се штошта, а нарочито стварни биланс према Европској унији (колики је инпут кроз донације, а колики аутпут кроз профите банака и других европских компанија у Србији).

Европска унија је у љубави са владајућом србском гарнитуром јер је она слуша по питањима која је заиста занимају, као што су Космет и Република Србска, и уопште третман Србије као колоније. (''Слобода'', Чикаго, 10. март 2012)