Карике у ланцу ратова

Стратегија перманентног рата започета у Ираку, коју неоконзервативци и Вашингтон рачунају да прошире на Иран и Сирију, само је средство за решавање монетарне и финансијске кризе и за спречавање афирмације националних суверенитета. То тврди часопис „EIR“( Executive Intelligence Review), према којем је стратегија перманентног рата – захваљујући теоријама насталим у студијским центрима, као што су  American Enterprise Institute и Hadson Institute – успела да баци цели блискоисточни регион у катастрофу без перспективе помирења

Cтратегија перманентног рата започета у Ираку, коју неоконзервативци и Вашингтон рачунају да прошире на Иран и Сирију, само је средство за решавање монетарне и финансијске кризе и за спречавање афирмације националних суверенитета. То тврди часопис „EIR“( Executive Intelligence Review), према којем је стратегија перманентног рата – захваqујући теоријама насталим у студијским центрима, као што су American Enterprise Institute и Hadson Institute – успела да баци цели блискоисточни регион у катастрофу без перспективе помирења.

Циљ је Бушове администрације, тврди „EIR“, довести Ирак у стање перманентног рата између сунита и шиита, између Курда и Турака, чак и по цену катастрофалног положаја америчких и енглеских трупа које се налазе у метежу. Важно је било изазвати грађански рат који би могао да се води кроз читаве генерације и који прети да се разлије, као мрља уља у мору, по околним земљама.

И не само то. Војни стручњаци и дипломате – генерал Ентони Цини и амбасадор Час Фриман, наведимо само два имена – предвидели су данас очигледни војни фијаско много пре него што су америчке трупе крочиле на ирачко тло. План који је следио амерички потпредседник Дик Чејни са својим конзервативцима није представљао само америчку неоколонијалистичку окупацију Ирака и обезбеђење контроле над нафтним пољима. Никада намера није била да се наметне амерички мир, већ да се покрене низ перманентних ратова, тако да се парализују читав регион Пресијског залива. Затим, да се ти ратови прошире на регионе југозападне и централне Азије, започињући тако планиране будуће деценије ланчаних хаоса и пропасти такозваних отпадничких држава и изазивајући глобална економска и политичка пустошења, а све то на корист финансијске олигархије која делује из Вол Стрита и из лондонсог Ситија, или из филијала на Карибима и кајманским острвима.

А Буш лично? Према наведеном часопису, Џорџ буш Јуниор је „тако глуп да је поверовао пропаганди која је обећавала гарантовану победу, процват демократије у Ираку и много нафте за рођаке и пријатеље. Са својим глупим убеђењима, амерички председник је идеална особа да има улогу политичара каквог предвиђа теорија неоконзервативног гуруа Леа Штрауса : глупак кога вешто воде „филозофи“, способан да одушевљено верује у лажи које му ти „филозофи“ подмећу као да је реч о „откровењу“ у које верују и масе“.

Пар година пре рата у Ираку – наставља „EIR“ – намера да се започну перманентна револуција и перманентни рат јасно је најављена. Реч је о једном документу из 1996, насловљеном „A Clean Break“, који је уручен тадашњем израелском премијеру Бењамину Нетјананхуу. Главни аутори тог документа били су Ричард Перл, Даглас Фајт, Дејвид Вирмсер, Мајрав Вирмсер и Чарлс Фербанкс (који је током студија био цимер са Полом Волфовицем). У документу је планиран рат који после Ирака захвата Сирију, Либан, Иран, све до Саудијске Арабије и на крају до Египта. Према неким стручњацима, суштина плана је била у томе да се „уништи сунитски појас стабилности“ који има своја седишта у Саудијској Арабији и Египту и који је заслужан за релативни мир у региону током хладног рата. Тај појас је гарантовао свету испоруке нафте из региона Персијског залива. Последице смишљених корака неоконзервативаца у администрацији Буш-Чејни, који су довели окупирани Ирак на ивицу хаоса и распада, не могу се никако приписати неспособности расуђивања, похлепи или бесловесности типичној за утописте. То је видљиво у чињеници да је Даглас Фајт, коаутор документа, као подсекретар одбране одбио све планове које су сачинили стручњаци државног департмана за окупацију и реконструкцију Ирака после сукоба. Исто то важи и за претходно мишљено растакање комплетне инфраструктуре ирачке восјке и Баас партије, а на Волфовицев налог. То је видљиво и у подтицању сукоба између шиита и сунита.

„EIR“ износи да је пре пар месеци Роберт Жозеф, најодговорнији за преговоре о разоружавању у Бушовој администрацији, окупио групу дипломата из петнаестак земаља настојећи да им докаже да Иран има програм за изградњу нуклеарне бомбе и да се то мора спречити. Показао им је једну презентацију типа „powerpoint“ под насловом „Прича о камуфлажама и преварама“, а та презентација је била, у ствари, ново издање часова какве је држао „Office of special plans“ из Пентагона на тему претпостављених арсенала оружја Садама Хусеина, пре англоамеричке инвазије, марта 2003. године. Жозеф је штићеник Ричарда Перла и ушао је на место Џона Болтона када је он био унапређен на место амбасадора у УН. Потиче из Савета за националну безбедност Кондолизе Рајс и аутор је озлоглашених „шеснаест речи“ у говору Џорџа Буша, јануара 2003., које су оптуживале Садама Хусеина да набавља уранијум у Африци да би направио нуклеарне бомбе. Осим тога, и други извори потврђују да потпредседник Чејни и секретар одбране Доналд Рамсфелд чине све што могу да нуклеарне бомбе са ограниченим дејством уђу у конвенционални арсенал којим су снабдевене америчке војне снаге. Часопис „ЕIR“ најављује, још од прошлог јула, да се Чејни отворено залаже за превентивни нуклеарни напад на неке специфичне циљеве у Ирану који се могу подвести под „супертајне лабораторије иранског нуклеарног програма“.

На сиријском фронту, поред тога што је прогурао резолуцију УН број 1636 о могућој умешаности Сирије у убиство либанског председника Харирија, Вашингтон наставља да напада Дамаск као подстрекивача сталних побуна у Ираку. Буш је више пута рекао да „ниједна опција“, што значи ни војна агресија, не може бити сматрана одбаченом „ако Сирија настави да подржава отпор Ирачана“. Часопис „ЕIR“ пише да „ратничка еуфорија који имају Чејни и дружина против Ирана и Сирије не спада у репертоар дипломатије која циља на смиривање региона“.