Oпштецрквена иницијатива Руске православне цркве ради обнављања србских светиња Косметa

 Уочи годишњице погрома у марту на Косову 2004. године на сајту московског Сретенског манастира појавиле су се информације о прикупљању прилога ради обнављања србских светиња Косова и Метохије. То је општецрквена иницијатива, која се спроводи с благословом светог Патријарха Московског и Све Русије Кирила. О томе нам је путем телефона испричао одговорни уредник руског православног сајта Православије.ру о. Игнатије. 
Помоћ је неопходна, и то из више разлога. Прво, сам регион Косово и Метохија има светски и општехришћански значај. Чешће сагледају само политички и национални аспекте. Дакле, та је територија веома драга Србима, а неки злочинци им је отимају. То није добро, ни праведно, геополитички је погрешно. То је прави поглед на оно, што се дешава на Косову. Међутим, постоји и други аспекат: на Косову је толико православних светиња, и то древних, да не смемо да седимо прекрстивши руке, а да ништа не радимо. Ако изгубимо тај регион као хришћанску светињу, то ће бити губитак, који би се могао упоредити са губитком Цариграда. Многи данас иду у Истамбул, виде споменике, који су остали величанствени, али су се претворили у музеје. На њима  само зарађују новац, хришћани не могу да се тамо моле. Светиње Косова и Метохије су такође  веома важне, али ми неопростиво мало знамо о њима. Међутим, ако група професионалних историчара уметности оде на Косово и погледа пет основних манастира, ризнице, библиотеке, збирке икона, сваки ће човек, независно од вероисповести, схватити да је то веома вредан чинилац светске културе, а да не говоримо о нама, хришћанима.  Не смемо да губимо такве светиње. Не смемо да мислимо: плус-минус пет храмова – није важно. То није тај случај. То су светиње,  које хришћанска црква не може да изгуби без великог губитка за себе. То тражи од нас да нешто чинимо.

Међутим, има једна важна околност, - наставља о. Игнатије.

Тамо још увек живи око 120 хиљада православних Срба, и то у  тешкој ситуацији. Они не могу да нормално живе. Њима је одузета могућности да стекну образовање, добију здравствену помоћ. Чак и да су лојални косовским институтима, претворили су их у грађане друге врсте. Данас се води политика да би они отишли оданде. Међутим, немају куда да оду.  Они су тамо живели столећима. Што више, за них је увек било важно присуство Русије – ако не материјално, у сваком случају морално. Контактирао сам са многим Србима, они кажу «нису нам потребни новац или гориво « . Схватате ли, ти су људи, одсечени од света, они као да већ нису у Србији, али нису ни у Европи. На њих чак и Београд заборавља. Потребно им је контактирање, тим пре што су они увек волели Русију, сматрајући себе делом Русије. То је историјска истина. Још у време Османске империје руски конзули су живели у Призрену и пружали  различиту помоћ Србима да би остали на Косову. Они су подржавали националне школе,  Призренску богословију. Дакле, то је вишевековна традиција. Покушавимо да је наставимо. То је наша хришћанска дужност.