Копола „Између“ прошлости и будућности

Познати холивудски филмски режисер Френсис Форд Копола представио је у Москви свој нови филм „Између“. Уосталом, у руски главни град није допутовао само због тога. Петоструки „оскаровац“ је одлучио да посети Москву ради припреме свог новог пројекта. Због тога је, између осталог, посетио и Политехнички музеј.

Овамо је кренуо због идеја и надахнућа. „Спремам се за велики и скуп пројекат, - објаснио је режисер. – И због тога треба да проучим важне моменте из моје ере. Ако погледате себе, ако проучите 20 година пре вашег рођења и 20 година после, видећете да је то читава епоха која има свој мотив, свој смисао. Моја епоха је свет пре и после Другог светског рата. Ето због чега је у питању Русија, због чега музеј... Желео бих да оценим историјски период између 1920-их година и почетка 21. века.“

Појам „између“ очигледно веома занима режисера, није случајно тако назвао свој нови филм: између добра и зла, између земаљског и оностраног, чак и између „младог и старог режисера“. Напокон, између јаве и сна... О томе да је сиже филма сањао Копола прича као о чуду. А у томе што је у питању био кошмар, види посебан знак. Други покушавају да што пре забораве ноћни кошмар, а он је, пробудивши се, појурио према телефону како би испричао фабулу будућег трилера.

„Од тог жанра сам почео с 22 године, што ми је као филмском раднику почетнику омогућило да радим чудне ствари с камером: да је ставим испод стола или да машем њом у ваздуху. И данас, кад имам 72. године занимљиво ми је да снимим филм како бих упоредио себе садашњег са собом, 22-годишњим. Али то више није филм страве и ужаса – то је мој покушај да схватим нешто у себи."

Заплет филма је следећи. Писац који је изгубио надахнуће долази у забачени градић у којем се догодило страшно масовно убиство деце. У сну му се јавља крвава авет девојчице која покушава да му саопшти страшну тајну. Могуће је да ће размрсивши клупко чудних догађаја писац моћи да превлада тешку кризу личности и да напише нову књигу – о вампирима, оностраном свету, одговорности човека за сваки свој поступак и о легендарном писцу Едгару Алану Поу...

„Желим да приђем филму као књижевности. Сматрам да су најизванреднија дела створена управо у књижевности, у позоришту. Рецимо, руски класик Тургењев са својом великом љубављу према животу, према певачици Полини Виардо – све се то одразило за његова дела. Читалац жели да осети душу аутора, зато је за кинематограф толико важна књижевна основа...“

Он је и сам увек желео да буде писац. И од времена свог ремек-дела „Кума“ сам је писао сценарио, прерађивао га је по стотину пута. И данас је уверен да будућност филма није 3D, већ танани приступ сценарију. Некад је његову судбину, сећа се Копола, одредио филм великог совјетског филмског режисера Сергеја Ајзенштајна „Оклопњача „Потјомкин“.

„С 15 година сам прочитао „Трамвај звани „Жеља“. Прочитао сам и пожелео да постанем драматург, почео сам да учим. И једном сам видео филм – то је био неми филм, зачудио сам се: помислио сам да је звук неко „одсекао“, али сам на крају био толико задивљен да сам схватио чиме желим да се бавим. Онда сам прочитао све о Ајзенштајну и испоставља се да сам захваљујући њему дошао у филм.“

Касније се појавило интересовање за руску књижевност и музику. „Ја сам поклоник руске традиције, оне културе коју је свету донео овај његов део. И веома волим да долазим у Русију, тврди режисер. Сматрам да су људи у овој земљи изузетно љубазни и добри...“

Звезда светске кинематографије, власник сопствених винограда и ланаца хотела био је зачуђујуће отворен с московским новинарима.

„Последња три филма сам снимио покушавајући да одем из струке. Није могуће бити популаран четрдесет година и конкурисати младима. Јасно ми је да више нећу снимити филмове какве сам снимао раније, док сам био у пуној снази. Али они филмови се такође некад нису сматрали добрима – увек човек треба мало да сачека.“

Данас је режисер сигуран да у својим годинама треба да ради оно што жели. И још нешто. Копола се у сопственом искуству уверио да је најбољи начин да се човек подмлади да нема новца, као у младости. „Савремени свет нас притиска својом рекламом, покушавајући да нас увери да смо несрећни док не купимо ово или оно. Због тога се појављује осећај незадовољства који људи покушавају да угуше у алкохолу, дроги, никотину. Али, недељу дана ван града и живот почиње да се сређује. А ја још често одлазим у парк, гледам децу и постајем срећан. И то ништа не кошта.“