Један диктатор - хиљаде невиних жртава

Пре девет година, војске САД и Велике Британије, уз помоћ оружја су донеле демократију у Ирак. Тог дана, тенкови сила коалиције, ушли су у Багдад и помогли разјареној маси да сруше споменик Садаму Хусеину.

Свргавање Садама Хусеина био је један од задатака војске коалиције, која се без мандата УН, дала у потрагу за оружјем за масовно уништавање. Оно, међутим никада није било нађено. Американци су ухватили диктатора. Суд је под притиском иностраних војника, пресудио Садаму Хусиену и прогласио га кривим за смрт 148 житеља шиитског села после неуспелог атентата на њега. Хусиена су обесили.

Међутим, демократија донета у Ирак уз помоћ оружја, болно је ударила на сваку ирачку породицу, убеђен је председник Института Блиског Истока Евгениј Сатановски.

„Број жртава, према званичним подацима, је превисио стотине хиљада. По незваничним подацима регионалних заштитника људских права- више од милиона. Око 5,5 милиона је избеглица и расељених лица- од тога 2 милиона живи у Сирији, око милион у Јордану. Од УН нису добили статус избеглица и потпуно су обесправљени.

Војске САД и Велике Британије  су  допустиле и то да у Ираку готово ишчезне хришћанска заједница. Шиити, захваћени радикалним сепаратизмом, подржавани су од стране Техерана. Сунитски региони, опет, су угњетавани не само од стране американаца, већ и од стране полиције и војске Ирака. Курди су на северу формирали своју, практично независну енклаву, и насилно исељавају одатле арапе.

Насилна смена режима у Ираку, наравно, постала је предводник и инспиратор „Арапског пролећа“ у северној Африци и на Блиском Истоку. Почињала је као покрет за свргавање диктатора: из Туниса је побегао Бен Али, у Јемену је дао оставку Али Абдала Салех. Суди се тешко болесном и за кревет прикованом Хосни Мубараку. У Либији је линчован Моамер Гадафи.

Кукавни су резултати тих геополитичких промена,  свргавања лидера који на власти нису били од јуче. Мишљење експерта Института стратешких процена и анализа Сергеја Демиденко:

„После пада тих режима ни стабилности, ни демократије на Блиском Истоку и у Северној Африци нема. То је савршено јасно. Главни резултат је озбиљно јачање исламског фактора у региону. Буду ли на власти радиклани исламисти биће сасвим лоше. Буду ли умерени исламисти- ништа добро од тога неће испасти. Регион клизи ка хаосу и нестабилности.

Практично се распао Јемен, при чему „АЛ- Каида“ јача свој утицај и контролу над јужним делом земље. „Браћа муслимани“ убеђују американце у Вашингтону да нема потребе да се боје исламизације Египта, рачунајући пре свега на војну помоћ. У Либији, као и у Ираку, наставља се са прогоном присталица свргнутих диктатора. Власт се налази у рукама војних команданата и племенских главешина и све мирише на нови грађански рат. Цивилних жртава после погубљења Моамера Гадафија већ има више него за време трајања немира. И све је то последица покушаја Запада да „посади“ демократију уз помоћ НАТО бомби.