На подручју Бањалуке 24 нерасвијетљена убиства

У седам неријешених случајева жртве су биле жене, а у 17 мушкарци. Мотив убистава углавном је био користољубље, али у многим случајевима и освета.
Иако је ЦЈБ Бањалука оформио посебан тим инспектора чији је задатак рјешавање ових "заборављених" случајева, убице су и даље на слободи умјесто у затвору.
У циљу откривања убица, које се скривају готово два десетљећа, "Независне новине" добиле су ексклузивно право да као први штампани медиј у БиХ јавност подсјете о којим случајевима се ради и у складу с тим наше новине су у ранијем периоду писале детаљно о 24 неријешена убиства.
Прво неријешено убиство догодило се 11. маја 1996. године. Тог дана убијен је 37-годишњи Борислав Поповић из Приједора, а његово тијело пронађено је у мјесту Тјешњак, код Новог Града, у растињу поред ријеке Уне. Посљедње од ових убистава десило се 22. фебруара 2010, када је на Чокорским пољима, код Бањалуке, убијен Рушко Пајић.
Међу наријешеним убиствима су и два двострука убиства, и то брачног пара Десанке (62) и Јована (62) Мартиновића у Кришковцима, код Лакташа, те Милеве Аксентић (45) и њеног сина Драгана (26) у Сеферовцима, код Српца.
Пензионери Десанка и Јован Мартиновић убијени су у мају 1996. године, а њихова тијела пронађена су на различитим локацијама, но њихови крвници и 16 година након монструозног убиства "мирно" спавају.
Милева Аксентић и њен син Драган убијени су с леђа у вечерњим часовима 9. марта 1999. године на кућном прагу у селу Сеферовци, код Српца.
Идентитет убица до данас није утврђен, иако Бранко Аксентић, супруг и отац убијених, тврди да зна ко су убице, но полицијска истрага и испитивања нису дали резултате.
Од неријешених убистава на подручју ЦЈБ Бањалуке издваја се и убиство Ђорђе Кусића из Кремне, код Прњавора, који је убијен у јануару 2000. године.
Кусић је, не слутећи да одлази у смрт, 21. јануара 2000. године у вечерњим часовима изашао из куће на позив непознатих младића који су пријавили да су имали саобраћајну незгоду и више се није вратио. Породица је у очају јер, како су "Независним" испричали, знају идентитет убице, који је, како кажу, у ранијим годинама имао заштиту локалних полицијских службеника.
Прва година 21. вијека за највећи град РС и околину остаће упамћена по највећем броју убистава.
Статистика је окрутна и говори да је на подручју ЦЈБ Бањалука 2000. године извршено чак 17 убистава, од којих је 60 одсто било ријешено.
Један од "заборављених" случајева из 2000. године догодио се 19. јула у вечерњим часовима, готово у центру Бањалуке, када је у згради "Пентагон" у свом стану убијен пензионер Омер Кресо, који је у вријеме мучког убиства имао 74 године.
Међу неријешених убистава је и оно Милана Вукелића, инжењера из Бањалуке и оца четворо дјеце, који је убијен у експлозији ауто-бомбе 6. новембра 2007. године око 20.20 у бањалучком насељу Старчевица.
Предраг Ћеранић, стручњак за безбједносна питања, сматра да Влада РС треба помоћи МУП-у, како у виду техничке опремљености, тако и едукације. "Криминалци више нису ружни и глупи, а ни отисак прста није крунски доказ. Треба улагати у форензику, јер је ДНК оно што је данас крунски доказ", појаснио је Ћеранић и додао да су и два неријешена убиства велики број, јер охрабрују друге да изврше злочине.
Истиче да је протеклих година из МУП-а РС отишао велики број стручних људи у друге полицијске агенције у БиХ, те да без споја младих и искусних стручњака нема добрих резултата.
"Данас имамо ситуацију да се на сваки конкурс у СИПА пријаве сви инспектори МУП-а РС који испуњавају услове конкурса, јер су тамо веће плате. За квалитетан рад једном инспектору су неопходне године рада, а МУП РС је у протеклим годинама кадровски 'очерупан'", рекао је Ћеранић.