Јубилеји: 120 година школе у Лубницама код Берана

 

 

Ако су и у ропству под турским царством знање „отимали“ не чуди, онда, што је лубничка „светиљка“ знања истински стожер свеопштег напретка. Просвијетлила је хиљаде младих, међу којима су многи постали врсни стручњаци у разним областима и утицајни државни функционери… Прослава великог јубилеја у сриједу биће прилика да се ђаци и наставници подсјете на 120-годишњи љетопис школе.

 

 

Из књига „Беранска Бјеласица – Горња села“ Божидара Шекуларца и Вуксана Обрадовића,  „Полимске свјетиљке“ Душана Вулетића и „(Не)познате Лубнице“ Ђорђија Ојданића сазнајемо да су виђенији људи Лубница, након вишегодишњих покушаја, успјели да „убиједе“ војног и грађанског заповједника у Бернама Мехмед бега Јајчанина да одобри отварање прве школе.

 

Архивска грађа свједочи и то да је у оно вријеме у крајевима који су били под Турцима, па и у забаченијим мјестима Црне Горе, било нешто „писменијих и окретнијих“ људи који су се, као неки путујући учитељи, договарали са сељацима да им описмењавају дјецу за одређену награду у натури, као и да је школа, прије званичног почетка, три године тајно радила у засеоку Села. У књизи „Школе и просвета у западним деловима старе Србије у 19. веку“ наводи се да је за организовање школе у Лубницама „Србија помоћ слала још од 1887, када је послала 200, а наредне године 800 динара“. Затим, како су људи у крајевима под Турском покушавали код просвјетних власти Србије и Црне Горе да се овакво описмењавање дјеце озваничи као рад праве школе, као и то да се око беранских „прекограничних“ школа „водила час тајна, час отворена борба… ко ће остати оснивач и за кога ће учитељи више пропагирати – за Србију или Црну Гору“.

 

Школа у Лубницама почела је, како подсјећа директор Бобан Дошљак,, у кући Петра Обрадовића, у којој је становао и први учитељ Мирко Радовић, за кога у љетопису пише да је „био само дјелимично писмен човјек, без стручне и педагошке спреме“. У првој генерацији био је 41 ученик, а прву школску зграду Лубничани су „добровољним радом направили од смрчевих греда“.

 

 

Старање о овој школи Црна Гора преузела је, вјероватно, деценију касније, када су почели пристизати школовани кадрови из Призренске богословско-учитељске и других учитељских школа у Србији и редовно вршена ревизија рада. У извјештају надзорника Миљана Цемовића 1903, на примјер, пише да су лубнички ђаци постизали веома солидан успјех.

 

У доба буна и ратова, и лубничка школа често није радила, па ни у балканским и оба свјетска рата. По ослобођењу, 1944. у први разред је уписано 96, а у три старија 30 ученика. Радила је у кућама Рада и Милића Обрадовића, а у школској згради настава је почела 1950, од када прераста у осморазредну, којој су припале школе у селима Праћевац, Бастахе, Курикуће, Главаце и Вуча.

 

Школа је стално „расла“, тако да су 1972. наставу похађала 342 ученика, а од тада број нагло опада, па је кроз осам година било дупло мање, да би 1994. уписано свега 44…

 

Сада је 48 дјеце у осам разреда у матичној и троје у подручном одјељењу у Главацама.

 

- Нажалост, као и у другим мјестима, изражена је миграција становништва и опадање броја ученика. Но, и поред ових и проблема због неусловних учионица, успјешно се, у складу са реформом, спроводи савременији приступ у васпитно-образовном раду, али је потребно много тога осавременити. Надам се да ће сљедеће генерације похађати наставу у љепшој и опремљенијој згради. Упркос економској кризи, управо ових дана, колектив школе са мјештанима и донаторима, започели су постепену реконструкцију школе – каже Дошљак, очекујући помоћ заједнице, првенствено Министарства просвјете и беранске општине.

 

Међу бројним стручњацима, у Лубничкој школи прва слова су научили и Предраг Обрадовић (бивши ректор Универзитета и министар просвјете Црне Горе), др Вук Обрадовић (први генерал у историји Горњих села), др Радомир Раичевић (професор Медициног факултета у Нишу), др Божидар Шекуларац (професор Филозофског факултета у Никшићу и бивши помоћник министра просвјете), омиљени ортопед-хирург др Мијо Обрадовић…

 

Прије отварања школе у Лубницама дјецу Горњосељана, који су му за то давали по овцу са јагњетом, писмености је подучавао Милован Божовић, а након првог „званичног“ учитеља Мирка Радовића, радили су, такође, нестручни људи: Панто Вековић, Милисав Делевић и Драгиша Поповић. Тек 1901. долази Иван Чукић са завршеном богословско-учитељском школом у Призрену. Са том дипломом био је и Мираш Дабетић, који је, према љетопису, ученике „васпитавао у атеистичком духу, јер није био религиозан“. Овдје су, до Другог свјетског рата учетељевали и: Новица Драговић, Радоња Пешић, Милун Бабовић, Богдан Обрадовић (први школовани учитељ из овога краја), Димитрије Раковић, Милован Обрадовић, Ђуро Пешић, Никола Нишавић, Ново Јовановић (из Београда), Вукашин Вучељић, Љубо Губеринић, Милица Јовановић, Вучета Пипер, Милија Ћеранић, Милош Отовић, Владо Ојданић и Петар Радуновић.

 

Турци су, нарочито послије Младотурске револуције, настојали да прогурају за учитеља ко ће за њих радити. Тако су, како пише у књизи Вукмана Шалипуровића, 1910. удесили да за учитеља у Лубницама дође неки Бугарин (Рафаиловић) који је добро знао србски језик. Умјесто добродошлице, сељаци су га претукли. О томе школски надзорник задужен за прекограничне школе Миљан Цемовић извјештава Министарство просвјете и црквених дјела Црне Горе: „Ради знања достављам вам да су сељаци Горњих Села тукли учитеља Рафаиловића, којега им је турска власт наметнула…“

 

Подсјећајући да од 1980. драстично опада број ђака, дугогодишњи директор школе Слободан Обрадовић објашњава „старењем“ села. Тачније, 1991. године је у Лубницама и сусједним селима: Главаца, Курикуће, Праћевац, Бастахе и Вуча било 760, деценију касније 613, а сада за петину мање. Ето објашњења зашто су у Лубницама само четири првака, а догодине се очекују три, као и по један у Главацама и Курикућама.