Здања славом овјенчана

Радови на реконструкцији манастира Свете Тројице у Брезојевицама и изградњи школске зграде, која је крај манастира постојала, завршени су прије извјесног времена. Око ово два здања плели су се значајни културно-историјски догађаји овог краја. Манастир Свете Тројице налази се на лијевој обали Лима. Подигнут је испод брда Градац, код ушћа Комараче и Ђуричке ријеке у Лим. Архитектуром подсјећа на приморске манастире, а као грађевински материјал за његову изградњу употријебљен је шкриљац, сига и кречњак, по предању , са планине Виситор. Према подацима из историјских извора манастир је подигао јеромонах Нестор 1567. године уз помоћ кнезова Вукомира Степанова и Живка Бјелакова. Манастир је 1862. и 1912. године страдао од турске најезде, а скоро читав живопис је оштећен. Крајем Првог свјетског рата, при разграничењу Црне Горе и Албаније, манастир Свете Тројице је одиграо историјску улогу. Управо због њега је међународна комисија одлучила да овај крај остане у саставу Црне Горе.
У току 1941. године манастир су запалиле домаће слуге окупатора. Послије Другог свјетског рата је обновљен и стављен под заштиту закона.

Чувар вјековне вјере и корјена

Има мјеста којима се стално враћамо. То су она мјеста што их је природа даровала љепотом. Онај који бога има у себи непобједив је и нема земаљске силе која га може уништити. То свједочи и ова светиња Свете Тројице која је преживјела сва распећа кроз вјекове. Ово свето мјесто је једино које је могло да нас прибере, да нас сабере.Увијек је било на удару Арбанаса и безбожника, а данас је ово здање у пуном сјају. Овдје се често окупља народ за вријеме црквених празника и других духовних и културних манифестација. Вјековима се народ окупљао на овом традиционалном саборном мјесту, пред манастиром гдје се мирила крв, племенске свађе, гдје су склапани бракови, крштена новорођенчад, младићи се опробавали у витешким дисциплинама, гдје су одржавана народна весеља. И дан данас манастир Свете Тројице чува своје вјековне традиције. Сваке године одржава се народни сабор гдје православни вјерници славе празник Свете Тројице.
Локација манастира је предивна, а крај непревазиђен по богаству воде, ораница, воћњака, ливада, планина, шума... Једном ријечју, у овом дивном крајолику има таквих призора за људску душу и око да пред њима човјек стане и мора да се запита: какву је то игру играла природа када је стварала овакав разноврстан пејзаж над ријеком хучног Лима, чија је рука градила ово свето здање баш овдје гдје човјек мора да застане и да погледа красоту предјела. И, заиста, све је овдје од гледања и памћења. До манастира Свете Тројице у Брезојевицама стиже се седам километара дугим асфалтним путем од варошице Мурине.

Прозор у свијет и слободу мисли

У непосредној близини манастира, под утврђењем и брдом Градац, саграђена је прва српска основна школа у Брезојевицама, 1893. године по одобрењу Министарства просвјете Отоманске империје. Исте године је почела и настава за 39 уписаних полазника, Срба и Црногораца, од седам до 16 година старости, а учитељ је био Раденовић Радисав из Брезојевице. Прије 1893. године на овом пограничном подручју није било школе за дјецу православне вјере. Ђаци из Брезојевице, Рудог Поља и Доњих ливада који су похађали ову школу били су срећни и пресрећни.
Настава у овој школи извођена је пуне три школске године (од 1893. до 1896. године) да би, послије тога била забрањена, односно укинута, због наводног ширења национално-патриотских идеја међу ученицима од стране њихових учитеља Раденовић Радисава и Радована и Драгице Томић.
Ученици су били отпуштени и према својим могућностима преостале разреде завршавали су у Велици и Крушеву. Од документације у писаној форми, поред усмених исказа бивших ученика, нађена су четири уџбеника- буквар, вјеронаука, рачуница и граматика српског језика. Сви уџбеници су за први и други разред за погранична подручја, односно за основне школе на српском језику које су радиле на подручју и по одобрењу Отоманске империје.
Оснивање ове школе представљало је прекретницу у образовању младих Брезојевичана. Иако није дуго радила дала је значајан допринос ширењу писмености у овом крају. Једно је сигурно, отварањем српске школе у Брезојевицама отворен је прозор у свијет и цивилизацију, прозор у тами турског ропства кроз који ће овај дио Црне Горе дисати ваздух, гледати слободније своја поља, Виситор и горостасне Проклетије и сазнати више о себи и потреби да се бори за слободу. У мраку турског ропства школа је била лучоноша бољег, љепшег и срећнијег живота, дијамант који је засијао у мраку најтежег и најмрачнијег времена. Од тада до данас, иако су се године низале , школа у Брезојевицама није старила , нити остарити може.