Филмска награда Оскар: руска прича

На дан када је пре 85 година Америчка филмска академија утврдила награду Оскар, Глас Русије предлаже да се подсетимо руских акцената у историји ове престижне награде.

Између осталог однос према Оскару код многих филмских посленика није једноставан – чак и оних који су ову награду добили. Ево, на пример, мишљења руског режисера Владимира Мењшова.

Међу многобројним америчким наградама постоји једна – за најбољи страни филм године, која је у филмском свету постала нешто као аналог Нобелове награде. То није тако. И није исправно мислити да је Оскар врхунац каријере. Врло озбиљна компонента ових награда је политичка, тврди режисер.

Да пробамо да проверимо тачност овог размишљања на примеру односа руске кинаматографије са Оскаром.

Први руски добитник Оскара био је филм из 1942. године Разбијање немачких фашистичких трупа код Москве. Овај дугометражни документарни филм забележио је невиђену по размерама битку Другог светског рата која је ушла у историју као Битка код Москве 1941-42. године. Управо на прилазима Москви нацисти су претрпели први озбиљни пораз. Т су одмах оцениле све земље које су се бориле против фашизма. Рад совјетских документараца блиставо је то показао и стекао заслужено признање.

1967. године Америчка академија била је одушевљена четвороделном епопејом прослављеног режисера Сергеја Бонарчука Рат и мир по чувеном роману Лава Толстоја. Стручњаке је задивило све: одличан састав глумаца, размере и сложеност сцена битака. За снимање је кориштен аутентичан намештај и предмети из 19. века, а у току рада на филму који је трајао 7 година, био је формиран специјални филмски коњички пук. Али главна вредност Бондарчуковог филма је верност сложеној филозофији Толстоја, што је, по мишљењу стручњака, управо недостајало америчкој екранизацији Кинга Видора.

А у САД чак 80-их година ретко је могао да се види совјетски филм. Тим пре интересовање је изазвао добитник оскара 1980. године – филм Владимира Мењшова Москва сузама не верује, чија главна јунакиња пролази пут од обичне раднице до директора фабрике. То је била права мелодрама, некарактеристична за совјетски такозвани високи стил. У многоме то је и био узрок успеха филма у САД, сматра амерички филмски критичар Џејн Франклин која тврди: Многи Американци у то време били су уверени да у Совјетском Савезу живе све сами комунисти, роботи лишени људских осећања, који се чак заљубљују и жене по дозволи комунистичке партије. И одједном се појављује овај дирљиви филм о судбини три другарице који представља до тада невиђену Русију и Русе.

1994. године Оскара је добио филм Варљиво сунце доајена руске кинематографије Никите Михалкова. Живот његових јунака је клупко љубави, љубоморе и издаје на позадини идиличног сеоскгог пејзажа 1936. године. Стаљинистичке репресије су већ на прагу куће и њихов ужас приказан је тек у последњим кадровима. А до тада на екрану је интимна психологизација, живописност кадра... После низа година аутор филма Никита Михалков говори:

Патриотизам није када трчите са заставама и говорите: ми смо најбољи! Или: Напред, Русијо! Патиротизам је сеоски пут, клупа у врту, јабука. То је сећање на осећаје који бескрајно долазе, потпуно не везане са тим ко сада седи у Кремљу. О томе смо говорили у филму Варљиво сунце. Тамо људи воле своју младост која је пала у време Стаљина. Они су живели, волели, рађали децу. И нису све време мислили да иза кремаљског зида седи велики вођа.