Медведев – најоштрије упозорење Западу до сада

Након што су Обама, Саркозy, Камерон и други „савезници“ констатовали да пуковник Гадафи нема никакву подршку међу народом и да је „изгубио сав легитимитет“, одржан је масовни скуп у Триполију на којем су се окупиле стотине хиљада Либијаца. Само тај један документ у потпуности нам објашњава зашто је покренута војна инвазија на Либију – то је био једини начин за рушење Гадафијеве власти.

Оно што је вредило за Либију још је и додатно наглашено у случају Сирије – милиони становника Сирије, припадници свих мањина и религијских уверења, организовали су масовне скупове подршке председнику Асаду широм земље. Али, у случају Сирије легитимитет је потврђен и у процесу политичких реформи. На референдум о усвајању новог Устава одазвало се 57% становника, 89% је гласало за увођење новог Устава који је предложио председник Асад.

На парламентарне изборе такође се одазвало преко пола бирача – 51.2%. Про-владин блок „Национални прогресивни фронт“ освојио је 73% гласова.

Поједине маргиналне побуњеничке организације као што је СНЦ – који се и не налази у Сирији, већ у Турској – бојкотовали су изборе, али тај чин нимало не умањује чињеницу да су се милиони становника Сирије одазвали изборима и на тај начин и политички потврдили своју подршку актуелним властима.

Амерички медији прогласили су оба избора „неважећима“ без икаквог аргумента, упркос извештавању појединих западних медијских кућа, оба избора била су пропраћена међународним посматрачима.

Подсетимо, западни медији прогласили су и руске председничке изборе „недемократским“ – у томе је кључну улогу одиграо шеф међународне посматрачке мисије, Тонино Пицула, који је изјавио да избори „нису били демократски зато што Путин има толико вођство„. Од када је предност над другим кандидатима недемократска?

Западни медији се диве египатском скупу на тргу Тахрир, док скуп у Дамаску, који је био још и већи, потпуно игноришу. Поставља се питање – да ли је главни партнер САД-а, Хосни Мубарак, могао да окупи оволико људи као своју подршку? Једино против себе.

Нечувено је да о демократском плурализму највеће критике долазе из САД-а, земље у којој је задњи председник ван доминације две највеће странке био Милард Филмор, а то је било 1853 године.

Становници САД-а преко 150 година трпе диктат две политичке опције, демократске и републиканске – које су заправо иста медаља са два лица. Да театар апсурда буде још и већи, главни савезници САД-а на простору Блиског истока су најнедемократичније земље у регији, можда и у свету – Катар и Саудијска Арабија. У једној се на ломачи спаљују вештице у 21. веку, док је друга апсолутистичка монархија у рукама краљевске породице Ал Тхани која влада још од 1825. Никакви модерни медији и авиокомпаније не могу променити ту чињеницу. У Катару живи 1,5 милиона људи, али само око 300.000 су катарске националности, све остало је радна снага. Зашто САД и организације за „људска права“ мало не преиспитају у каквим условима живе радници у Катару и каква су њихова радничка права?

Неко је заиста изгубио легитимитет у овоме што се догађа последњих 10-ак година, али то нису либијски, сиријски, ирански и други од Запада проглашени „режими“ – једини легитимитет који је у потпуности изгубљен је онај САД-а и њихових савезника/сателита.