Русија сматра да САД преурањено напуштају Авганистан

Министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров је изјавио, да задаци уклањања претњи у Авганистану за сада нису решени. Шеф МИП РФ је мишљења, да САД нису испунили захтеве мандата УН. Планирано за 2014. годину повлачење војске је преурањено.

Војна операција САД и њихових савезника у Авганистану је започета 2001. године и на почетку није била великих димензија. Већ 2003. године она се нашла у сенци кампање, која је започета у Ираку, тако да се Авганистан нашао у сенци. У међувремену се завршила ирачка кампања, задаци одржавања реда су пренети на локалне  снаге, а крај авганистанске кампање није био ни на помолу.

Операција, која је почела са успостављањем безбедности у Кабулу и околини, поступно је добијала нове димензије, али сваки пут уложени напори нису били довољни за победу. Према мишљењу низа стручњака, повећање војног присуства до 80-120 000 људи омогућило би решавање задатка у почетној фази, када би се ставила под чврсту контролу цела територија земље. Данас, док антиамерички отпор бележи пораст, данашњих 132 000 није довољно. Даље проширење није могуће збуг унутрашњих америчких разлога, - како економских, тако и политичких.

Данас САД не могу да говоре о томе, да контролишу територију Авганистана. Чак на местима, где се таква контрола остварује, она има доста сумњиви компромисни карактер. Најизразитији је компромис по питању борбе против нарко-трафика, која је, како се испоставило на крају - немогућа из разлога, што „Ми не можемо допустити да људи једне од најсиромашнијих земаља света остану без средстава за опстанак и да ништа не добију као замену“, - изјавио је још 2010. године представик НАТО-а Џејмс Апатурај.

Кампања у Авганистану очигледно није остварила циљеве који су дефинисани у мандату Савета безбедности УН. Али њено прекидање у овом тренутку може проузроковати далеко веће проблеме него што постоје сада. У 90-тим годинама, када је покрет Талибан успоставио контролу на већем делу Авганистана, он је одмах почео „извоз нестабилности“ на север. Вође Талибана су године 1999. званично изјављивали о подршци чеченским терористима, осим тога утицај талиба је имао изразите последице на ситуацију у бившим совјетским републикама централног азијског дела.

Као аргумент „у корист“ Талибана често се наводи забрана узгајања опијумског мака, међутим у стварности ситуација са овом забраном уопште није тако једноставна. Већи део времена владавине талибана, од 1996. до 2000. године, производња мака у земљи је била је у порасту: са 2200 тона 1996. години до 4500 у 1999. Забрана је уведена у лето 2000. године, и као резултат принос опијумског мака је износио само 185 тона.

Сматра се да забрана није била до те мере проузрокована неком жељом одрицања од производње „беле смрти“, колико потребом побољшања имиџа у преговорима, као и жељом да се подигну цене како на сировине, тако и на финални производ.

Данас се узгајањем опијумског мака бави практично сва територија Авганистана, независно од политичких убеђења. Принос 2011. године износио је преко 5800 тона.

Терористичка активност такође не јењава. Бројно стање формација Талибана, које се смањило до 2006. године до 12 000 људи, поново је у порасту и 2010. године броји преко 27 000. У овим условима, планирано повлачење америчке војске може резултирати само тиме, што ће Талибан веома брзо поново успоставити контролу на целом простору Авганистана, тим пре што данас он делује као страна која „води борбу против стране окупације“.

За Русију овај сценарио не може бити повољан: победа Талибана ће значити обнављање „извоза радикализма“, који је данас усмерен на унутрашњост земље, преко северне границе Авганистана. На тај начин, потискивање и преусмеравање на своју страну активности Талибана, војска САД и НАТО решавају задатак, који би у другим околностима вероватно Русија морала да решава на просторима република Централне Азије.

Чак шта више, прекид операције у данашњим условима није могућ и за САД. Триуфални повратак талиба, што ће се највероватније и десити, и пад режима Карзаја биће за Вашингтон прави пораз, сразмеран вијетнамском. Само са једном разликом: у Вијетнаму 1975. године победила је страна, коју је контролисао СССР и која је деловала у оквиру општеприхваћених правила игре. Ренесанса Талибана у Авганистану представља победу снага, које су туђе за све основне играче, са непредвидљивим последицама у региону.