САД и Норвешка желе да успоставе своја правила на Арктику

САД и Норвешка одредиле су престоницу Арктика. Њоме је назван норвешки градић Тромсјо. Ових дана у току посете Скандинавији државни секретар САД Хилари Клинтон је разматрала тамо са министром иностраних послова Норвешке Јонасом Стореом проблеме борбе за Арктик и његове ресурсе. На завршној конференцији за штампу они су набројали земље које треба да „утврђују правила“ у региону. То су САД, Норвешка, Шведска и Исланд.

Занимљиви избор. Са једне стране, ове државе су чланице Арктичког савета, формираног 1996. године. Ипак, осим њих, чланови су Русија, Канада, Данска и Финска. Ако се узму земље које имају конкретне арктичке границе, њих је мање – Русија, САД, Канада, Данска, Новешка. Некакве изјаве које се тичу Арктика могуће је давати само на основу консензуса свих поларних држава, подвлачи доктор минералогије Игор Давиденско.

А можда је то тактички корак Запада у већ покренутој борби за ресурсе Арктика. И у тој борби за САД је много повљније да подржи интересе НАТО партнера – Ислнада и Норвешке, која је добила право на архипелаг Шпицберген, а то значи и на Арктик, пре мање од једног века, него потврдити историјско присуство Русије и региону, говори Игор Давиденко.

Ми освајамо Арктик више векова. Наши морнари су ишли по дивљач, рибу и на Шпицберген и на Нову Земљу. Најдужа граница са Арктиком је руска. Прва геолошка карта дна Северног Леденог океана припада нама. Први пут смо написали и о пореклу Северног Леденог океана.

Јасно је да када је реч о нафти, гасу, скупоценим металима и осталим природним богатствима, многи желе да забораве на историјске реалније и научне аргументе и да „обележе територију“, ослањајући се на актуалну војну моћ и политичке везе. Данас на арктичке ресурсе претендује и Индија, Кина, Јужна Кореја, Бразил, Немачка, Јапан и друге земље које се никако не могу назвати поларним. Оне покушавају да добију право на експлуатацију корисних сировина у Арктику. Шта више, све чешће се појављују изјаве да Северни морски пут треба да има статус интернационалног, а не да се налази у надлежности Русије. Ипак овде су руска права заштићена међународним законодавством, истиче шеф Међународног департмана Научо-истраживачког института Арктика и Антарктика Сергеј Прјаников.

Северни морски пут налази се искључиво и потпуно у економској зони и територијалним водама Русије. Управо зато он никако не може да постане међународни. Друга је ствар што може да постане доступан међународној заједници за пролазак бродова. Али ради тога постоји међународно правило коришћења Северног морског пута. Истовремено Русија, ослањајући се на 234. члан Конвенције УН о поморском праву за мора покривена ледом, може да уводи своја ограничења и специјално регулисање.

Такође је немогућа и интернационализација сировина Арктика. У складу са Конвенцијом УН пет држава у басену Северног леденог океана – Русија, САД, Канада, Данска, Норвешка, могу да прошире свој суверенитет ван граница уобичајене поморске зоне од 200 миља уколико докажу да су ови делови океанског дна наставак њиховог континента.