СИПРИ: смањују се нуклеарни арсенали, али не приходи

Свој годишњи реферат за 2010. годину представио је у понедељак Стокхолмски институт за истраживања проблема мира, скраћено СИПРИ. Свежијим подацима његови експерти не располажу. Између осталог, ништа радикално ново се у свету не догађа. Планета се и даље наоружава. СИПРИ, истина, констатује извесно квантитативно смањење нуклеарних бојевих резерви. Али не треба се радовати тим поводом. Са дежурства се скидају застарели обрасци, а нови се усавршавају. Труде се да их праве што мањим, уз очување разорне моћи. Иста тенденција је у сфери наоружања које се назива конвенционалним. Тему наставља коментатор Сергеј Гук.

Преко две хиљаде јединица нуклеарних бомби и бојевих глава налази се данас у стању „повећање оперативне готовости“. Ако би све оне одједном напустиле стартне полигоне и кренуле ка циљевима то би био крај земаљске цивилизације. Проналазак нуклеарног наоружања, како се јасно изразила Маргарет Тачер, не може се вратити уназад. Али ипак требало би смањити опасност од колективног самоубиства. Али нико од оних који поседују оружје за масовно иништење и његове носаче не жели ни да чује за то, осим Русије и САД, које су последњих деценија помало умањиле своје арсенале.

И што још више узнемирује: нуклеарно наоружање постаје све доступније државама које не чине такозвани нуклеарни клуб. Уз такву тенденцију све вербалне заклетве политичара о томе да је неопходно тежити ка ненуклеарној ери делују ако не лицемерним, онда тачно утопијским. Дато мишљење дели и експерт Гласа Русије, потпредседник Академије геополитичких проблема Владимир Анохин.

Свет може да се уразуми тек онда када проба овај отров. То је као са хемијским нападима у првом светском рату. Када је штета постала неприхватљива, прекинута је примена оружја. Сада се води такозвани светски грађански рат. Када транснационалне корпорације и међудржавна удружења почињу да слабе оквире националних граница. Једини фактор одвраћања је тежња малих држава да добију оружје које би могло да сачува њихову државну, социјалну, духовну независност. Чак путем самоуништавања. Оружје се неће вратити назад у арсенале. Могу да се дешавају колебања између квантитативних и квалитативних показатеља.

Тешко је замислити да Северна Кореја или Индија, Израел, ЈАР или Пакистан добровољно одустану од нуклеарног наоружања. А Француска, Велика Британија и Кина би селе за преговарачки сто о смањењу заједно са Русијом и САД. Они који једном добију нуклеарно наоружање не журе да га смањују.

СИПРИ је израчунао: у последњој деценији на земљи се десило преко 400 ратова – великих и не баш. Највише напасти трпи становништво Рога Африке. Сваке године од 20 до 40 хиљада убијених. Оружје масовног уништења за сада се не примењује. Што се тиче конвенционалних видова, очигледно никада неће бити недостатка. Дугорочни договори о испорукама оруђа рата, који се закључују са произвођачима, о томе ће се побринути. Профит војних концерна, без обзира на извесно смањење државних наруџбина, стално се увећава.