Национални поглед преко европског плота

На који начин су србски медији, ти демократски далекозори отворених друштава, слободни и професионални, када до беде оскудно извештавају о најважнијим планетарним дешавањима? Каква је то слобода, плаћена ценом прећуткивања кључних догађаја и ко у ствари ужива такав инстант слободе?

Претпостављам да сиромах, чији су посед узурпирали и који се храни из мале баште у окућници, а трошкове покрива позајмицама, чешће него блазирани велепоседник погледа преко ограде, надајући се добром времену. Неразумљиво је стога што србско друштво, опијено идејом слободе медија, уопште нема квалитетан медијски увид у многа планетарна дешавања.

На пример, она која обележавају ову недељу, а у србским медијима налазе се у сенци снимка гаћица певачице Наташе Беквалац и дилеме да ли је хронично збуњена приказивачица женских атрибута Ава Карабатић изјавила љубав манекену Вуксановићу.

Погађате, мислим на самит Русија – ЕУ и самит Шангајске организације за сарадњу (ШОС). На првом се говорило, пре свега, о економским односима ЕУ и Руске Федерације, која је трећи трговински партнер Брисела. Руски председник саопштио је много тога, што се тиче Балкана, али медији у Србији као да нерадо обраћају пажњу на то.

На пример, да градња Јужног тока почиње крајем ове године. Или, да је прошлогодишња трговинска размена Руске Федерације с ЕУ достигла 394 милијарде евра, што је знатан скок у односу на 309 милијарди евра остварених у 2010. години. Да неко у Србији не мисли да овај пораст не нуди шансе србској економији?

Самит у Пекингу можда је још важнији. Он треба да дефинише стретегију ШОС-а у наредних десет година. Та стратегија односи се на безмало половину светског тржишта, јер државе чланице, заједно са земљама посматрачима и партнерима у дијалогу, заузимају управо толики део света и не признају сецесију албанске мањине на Косову и Метохији.

Шта више, осим економских циљева, а ради се о државама с најдинамичнијом стопом развоја, оне ће се у Пекингу међусобно приближити и војно, а инсистираће и на сузбијању тероризма и сецесије. Можда неко у Београду сматра да ове теме не дотичу безбрижну европску будућност Србије?

Можда сматра да ове теме нису занимљиве ни за српску привреду, која као букагију вуче флоскулу о ЕУ као највећем, па стога ваљда и фаталном „партнеру“ Србије. У Србији нико није запазио вест да Русија и Кина оснивају заједничку компанију за производњу великих авиона, која би требало да конкурише „Ербасу“ и „Боингу“. Може ли таква вест да значи било шта држави са солидним, али замрлим искуством у тој области?

Враћам се погледу преко националног плота. На који начин су србски медији, ти демократски далекозори отворених друштава, слободни и професионални, када до беде оскудно извештавају о најважнијим планетарним дешавањима? Каква је то слобода, плаћена ценом прећуткивања кључних догађаја и ко у ствари ужива такав инстант слободе?

Ових дана, у Србији се показало да је Божидар Ђелић, заједно с Млађаном Динкићем гуру српске неолибералне доктрине и приватизације, тихи власник два данас већ бивша медија: Недељног телеграфа и магазина Економист. Препородитељ српске привреде нагомилао је дугове запосленима и елегантно угасио поменуте медије.

Варате се ако мислите да су други србски медији у другачијој, економској и професионалној, једном речју – европској позицији. Они правоверним ћутањем и доказују своју европску опредељеност. Рачунам да ће Србија имати више среће од својих медија и да јој неће запретити гашење.

Један од тих медија – проевропских перјаница, са замашним капиталом иза себе, прво је био објавио наслов у ком је констатовао да ће један „прелетач из ДС“ постати важан члан кабинета новог председника. Касније је наслов коригован, ублажен, уљуђен и професионално стандардизован. Укратко: орвеловски накнадно замењен. 

Епитет прелетач из ДС замењен је на интернету, интервенцијом неког важног центра моћи, презименом будућег функционера. Толико о коректности и касније дослености у ставу. У Србији многи прижељкују повратак осамдесетих година. Па, добро дошли у 1984.