ПРО: десет година без споразума

Противракетна одбрана САД у догледној будућности неће достићи такав ниво да се сурпотстави узвратном ударцу стратешких нуклеарних снага. До таквог закључка су дошли експерти Института за САД и Канаду Руске академије наука. Њихов реферат је припремљен поводом десете годишњице иступања Вашингтона из Споразума о ограничењу система ПРО.

Споразум о ПРО, склопљен између СССР и САД 1972. године, ратзматран је као камен-темељац стабилности. Москва и Вашингтон су се договорили о битном ограничењу стратешке ПРО, подржавајући самим тим узајамну осетљивост на ракетно-нуклеарни напад. Такав прилаз осигуравао је неизбежност нуклеарног одговора потенцијалном агресору, што је са своје стране пружало могућност договора о смањењу стратешког офанзивног наоружања. Споразум је ограничавао противракетну одбрану на стотину пресретача и један позициони регион базирања.

Ипак у јуну 2002. године администрација Џорџа Буша млађег решила је да више не треба себе да ограничава и у једностраном поретку је иступила из споразума о ПРО. До тада проблем противракетне одбране је заузео централно место не само у руско-америчким односима, већ и у светској политици.

Вашингтон објашњава своју одлуку ракетном опасношћу од стране трећих држава (Иран и Северна Кореја). Ипак аутори реферата РАН подвлаче да се ова оцена могућности и тежњи ових земља оснива на најгорем сценарију. На крају хипотетичка опаснсот се проглашава за директну и непосредну претњу, а акције Вашингтона изазивају јасну забринутост Москве. Постављање позиционог региона ПРО у Европи (у Румунији, можда у Пољској), станице за праћење у Турској и бродова са системом пресретања Иџис у северним морима – таква схема у овкире америчких објашњења никако се не уклапа. Јер чак ако Иран заиста лансира ракету у страну Лос-Анђелеса, она никако не може да прелети изнад теротирије Норвешке.

Истовремено на данашњи дан забринутост Русије изазвана је више расположењем Вашингтона, него реалном опасношћу, сматра војни експерт, генерал-пуковник Виктор Јесин.

Анализа оних рдова које воде Американци на стварању глобалног система ПРО показује да они имају значајне тешкоће у стварању стратешког ешалона ПРО. И до 2020. године они ће имати крајње незначајне могућности на пресретању интерконтиненталних балистичких ракета и балистичких ракета на подморницама. Не треба преувеличавати могућности Американаца у девалвирању потенцијала руских стратешких нуклеарних снага.

Ипак невиним забавама конструисање америчког система ПРО не може се назвати. Као прво, десет година по стратешким размерама није превелик рок. Тако да Москва ће сада да прати да се баланс не нарушава – модернизује своје нуклеарне снаге. Као друго, упорност са којом Вашингтон гура свој систем наводи на одређене помисли, истиче директор Центра за политичка истраживања Владимир Јевсејев.

Ако се полази од тога да Русија наноси први ударац, са ове тачке гледишта, наравно, никакав систем ПРО не може да га одврати. Друго је питање ако хипотетички први ударац нанесу Русији. У том случају Русији остје сама ограничени број стратешких нуклеарних снага. То је илузија некажњивости: када ће се чинити да се може нанети први ударац, а то што остане код Русије моћи ће да се пресретне помоћу средстава ПРО.

Америкчка ПРО је приоритет за Републиканску странку САД. Ако на изборима 2012. победе Републиканци, може се очекивати увећање трошкова за ПРО. По мишљењу експерата, републиканска администрација може да се одлучи чак на иступање САД из Споразума о стртешком офанзивном наоружању. У случају победе на изборима Демократске странке друга администрација Барака Обаме највероватније ће испољити одређену флексибилност на преговорима са Русијом.