Теорија заблуда. Совјетска обавештајна служба у мрежи твораца митова

Поштовани слушаоци, нудимо вам нову емисију из циклуса новинара „Гласа Русије“ Армена Гаспарјана „Теорија заблуда“. Та серија је финалиста конкурса „Радиоманија“ у номинацији „Најбољи политички програм“. Данашња емисија је посвећена историји пропаганде времена Другог светског рата.

А. Гаспарјан: Тема нашег програма су „Легенде и митови о совјетским обавештајним службама“. Наш гост је познати историчар руских и совјетских обавештајних служби Александар Колпакиди. Александре Ивановичу, тешко да постоји бар једна операција руске обавештајне службе која није прешла у мит за последње године. Ако покушамо да саставимо „топ-5“, говорећи савременим језиком, која је операција на првом месту као „митска“?

А. Колпакиди: Веома је тешко одговорити на то питање, јер сва историја обавештајне службе је претворена у мит од почетка до краја. И не само у Русији, већ у свету. На првом месту је тема такозване „Црвене капеле“, и све што је са њом повезано.

Хтео бих да назовем разлоге због којих је та операција претворена у мит. За последњих 25 година обавештајци који су већ у пензији покушавају да дају већи значај својој улози, да испричају о себи нешто невероватно. Сада цензура не постоји. Изузетак од правила је када пише човек који сам ради у органима. Практично то је веома ретко. Претежно пишу и никоме не показују. А објаљује се све што се жели.

Затим, новинари у потрази за сензацијом више измишљају. Још бих додао један разлог који се појавила последњих година – непрофесионалност аутора, који лоше познају околности, не могу да разликују дезинформацију од истине.

Људи понекад измишљају не намерно, већ због непрофесионалнизма, незнања историје. У нашој земљи је настала парадоксална ситуација: већина аутора који пишу историју специјалних служби нису историчари.

А. Гаспарјан: Нису чак ни агенти или сарадници специјалних служби.

А. Колпакиди: Мени се чини да о томе морају писати историчари. То је светска пракса. У читавом свету главни аутори су историчари, који су у појединим случајевима и радили као обавештајци. Али њихов главни занат је историја. То су професионални историчари, са образовањем.

Јер писати о обавештајним службама је теже него о нечем другом. То је, чини ми се, најтежи одељак историје. Најтеже је писати о туђим земљама. Треба одлично познавати језик, знати много тога што не мораш када пишеш о својој земљи. Ту је потребно дупло знање.

А. Гаспарјан: А књиге се активно купују. Друго је питање – какав је тираж?

А. Колпакиди: Као прво, ништа се посебно не предлаже. То што се пише је мало, и не нуди ништа ново. Оно што се сазнало пре 20-25 година се нуди и данас. Та иста информација – ништа ново.

Иначе, колико да то чудно звучало, таква је ситуација била у совјетска времена. Основни извор информација су западна издања. Оно што је Митрохин украо, предао, оно што је испричао Васиљев. Материјали који се нађу на интернету данас се активно користе. Ми сазнајемо много тога.

На пример, документа Васиљева која су објављена на сајту Центра „Вудро Вилсона“ у Америци – то су сензације. Почев од тога да је Хемингвеј радио за совјетску обавештајну службу, па до тога како је деловала совјетска обавештајна служба у САД у различитим годинама. Запањујуће је на пример то да су били огромни успеси за време рата и никакви резултати у другој половини 40-их година, почетком 50-их...