На ивици

То што је управо Хавијер Солана први од светских политичара дошао у посету Приштини у њеном новом статусу веома је симболично. Бивши Генерални секретар НАТО-а дошао је да побере плодове победе. Оно за шта се борио пре девет година најзад се догодило, — непокорни Срби кажњени су анексијом дела територије у интересу Запада. Али покушај да се Србима још једном пљуне у душу није прошао некажњено, — истога дана ватра је захватила граничне прелазе са Србијом. На речи Солане о томе, како «мисија ЕУ треба да извршава своје обавезе на целој територији Косова», косовски Срби су одговорили експлозијама и паљевинама у Јарињу и Брњаку.

Заправо, да би се предвидела реакција Срба на дешавања ових фебруарских дана не треба бити пророк. Довољна је краћа историјска екскурзија. Нећемо далеко, — само пар епизода двадесетог века. Почетак Првог светског рата условило је убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. Убио га је млади Србин Гаврило Принцип незадовољан дугогодишњом анексијом Босне. А сам рат је почео када је Србија одбацила аустријски ултиматум. Оно што спаја ова дешавања са данашњим даном јесте чињеница да је и тада Србија манифестовала крајњу мирољубивост, сагласивши се са свим тачкама овог понижавајућег документа изузев једне – размештања на територији Србије аустријске војске у циљу успостављања реда. Па и у Другом светском рату победничка парада земаља Осовине заустављена је у Београду. Срби се нису сложили са подписивањем Тројног пакта у марту '41. и то су пар седмица касније платили животом 12 000 Београђана.

Нико тачно не зна где је она танана граница, она линија, која не сме да се пређе. Али мени се учинило да је негде савим близу. Не, не онда када су одјекнуле експлозије на граници. Нешто раније, у време директног преноса заседања СБ УН, када је камера окрзнула лице предсдника Тадића који је будно пратио излагање британског амбасадора. Његов осмех лагано се трансформисао у претећу гримасу. И ако чак ни Тадић, одавно навикнут на лицемество и лаж велике политике, не може да контролише емоције у тако пресудном моменту, шта онда очекивати од обичних грађана, изложених свакодневним понижењима? Или је боље питање – када? Ако је тако, бојим се да ћемо неке историјске лекције морати да учимо поново.