Колосеум изложен на аукцију

У Италији криза није само економска. Пропадају историјски споменици који улазе у златни фонд културног наслеђа УНЕСКА. Неки објекти пропадају буквално пред очима. Оваква судбина је стигла на пример део преосталих зидина у Помpeји, који су се срушили у октобру 2011. године пред гомилама туриста. Регионалне власти немају велики избор: да продају, издају у закуп ризнице старине или да затварају очи пред њиховим рушењем. Тему наставља Сергеј Гук.

- Статистика је обесхрабрујућа. Италија поседује истинско богатство – 60 хиљада објексата од историјског интереса. Од њих се 47 налази под заштитом УНЕСКА. Штo има вшие морално него практично значење. Краљевски дворац у Венецији из 17. века може да потврди ову чињеницу. Његова некада бела фасада, дрвена врата зјапе у пукотинама, једниствене фреске су избледеле под дејством влаге. Локалне власти немају средстава, дворац је изложен на аукцију за 20 милиона долара. То је нешто мање него што желе да добију за продају права представљања Колосеума (на доњем вешу или дамским ташнама – није тако важно): 27 милиона долара за период од 15 година.

Влада је увела режим беспоштедне штедње у свему, новчани поток из Рима пресушује. Како би отегле разарање и назадак, регионалне власти се упуштају у све могуће грехове. И историјске фасаде цркава, катедрала, музеја красе рекламе козметике и куњихског прибора. А шта да се ради? Мишљење експерта Гласа Русије Александра Дјукова који се налази на челу руског фонда Културно наслеђе.

- Дата ситуација се појавила пре свега због непоштовања обавеза на очувању у рестаурацији споменика са списка УНЕСКА од стране влада, у датом случају Италије. Новца наравно нема увек. Ипак свака држава има одређене обавезе које мора да испуни. Покушај продаје лиценци на коришћење слика ових споменика може да има још неке основе. Ипак размешање било које савремне рекламе у културној зони уз споменик или не дај боже на њему самом јесте својеврсно разарање тог споменика. Разарање историјског контекста, у који је он смештен и разарање његове перцепције од стране околних људи. То је вараварство које се не може оправдати. УНЕСКО треба да послања што је могуће више пажње датој чињеници. Помоћ УНЕСКА и организациона и координациона ће бити врло важна. Јасно је да он нема још увек искуства, али мораће да га стекне.