Живот проживљен са узбуђењем

Лекар по образовању, антисовјет по духу и најупечатљивији иноватор у руској прози 20. века – тако је руска критика својевремено препоручила Василија Аксјонова. Он је почео да објављује 1960. године и први пут његова дела су унела у својетску књижевност дух слободе. Аксјоновљев јунак је увек унутрашње разуздан, пун осећања сопственог достојанства и осећа се пре свега као индивидуум, а тек онда као социјална личност. Ове особине стваралаштва Аксјонова необично су високо ценили његови савременици – писац је био неоспоран идол своје генерације. Али и деценијама касније он изазива усхићење, сада већ код актуелних младих, сматра писац Александар Иличевски, лидер књижевне генерације 30-годишњака.

Василиј Аксјонов је наравно човек-епоха, човек који је оваплоћење 60-их година, духа слободе, говори Александар и подвлачи да у прози Аксјонова, посебно младој, осећа се снажни импулс. Писац је могао да изрази речима незаустављивост живота, дешавало се стапање књижевног приповедања и самог живота. "Импулс" је препознатљива црта Аксјонова.

У знаку импулса протицало је не само књижевно стваралаштво писца – он је живео са укусом, умео је да ужива у животу. Џезмен, плејбој, срцеломац, такав је остајао увек у свуда. У Русији Аксјонова су често називали западњаком, а он је отишавиши у САД и проживевши тамо 10 година, изјавио да никада неће моћи да се заиста осећа Американцем. Мада је и био прихваћен као свој у америчкој универзитетској средини – као професор на чија су предавања студенти ишли масовно – и није могао да се жали да га мало објављују и преводе на енглески.

У позним годинама Василиј Аксјонов је нашао мирно и живописно место у Француској, Бијариц – оно је врло слично његовом од детињства омиљеном Криму на Црном Мору. Тамо је радио, одлазећи свеке године на неколико месеци из бучне Москве да би уронио у стихију речи, откривајући нове могућности књижевног језика. У томе је он био велики мајстор, убеђена је Ана Пугач, сарадник књижевног листа у којем је штампао Василиј Аксјонов.

Аксјонов је био одлични стилиста, он је увек волео да импровизује и врло је танано осећао језик. Није случајно то што један од његових романа носи назив Нови стакси стил. Он је уживао управо у стилу, игри речима, и то је увек било са талентом, занимљиво.

Књижевни пут Василија Аксјонова трајао је тачно пола века – од приповетке Једна и по лековита јединица објављене 1958., до аутобографског романа 2008. који је остао недовршен Лендлизовци. Ипак ова дела новајлије и доајена имају исти стваралачки импулс. То је носталгија за савршенством, нешто попут туге за рајем. Време је наш пријатељ и непријатељ, говорио је Аксјонов. Оно одлази, измиче док смо живи. Очигледно оно се зауставља када умиремо. Време је изгнање из раја. Ми све време осећамо носталгију. И пишемо књиге – свесно или несвесно - због ове носталгије.