Бранко Радун: Политика стратешког баланса уместо идеолошких утвара

Резултат те посете је очигледан напредак у сарадњи две земље у овој изузетно битној али и политички осетљивој сфери. Постигнути су договори о сарадњи две земље на више нивоа а пре свега у области војне индустрије, што подразумева модернизацију српске војске руском војном технологијом, те у заједничкој србско руској производњи најновије генерације оружја, те о заједничком изласку на светско тржиште продаје војних производа. Наравно при томе су у разговорима биле на дневном реду и политичке теме, то јест други облици подршке Русије Србији у моменту када се наша земља налази у тешкој финансијској кризи а и у међународној изолацији око питања Косова.
Да ова посета није била протоколарна и ради ПР-а говори о томе да су избегнути „пригодни говори о србско руској блискости“ већ се одмах прешло на посао са циљем да се што пре реализују постигнути споразуми који имају стратешки значај за Србију. Тако су обе стране дужне да од ове недеље праве конкретне кораке ради учвршћивање сарадње и реализације конкретних пројеката у области одбрамбене индустирје. Александар Вучић је рекао да ће србски стручњаци одмах почети са израдом програма и заједничких модела сарадње Србије и Русије у војној индустрији.

Потпредседник српске владе је рекао да је у Москви наишао на пуно разумевање и подршку заједничкој сарадњи у овој стратешкој области. То, по њему, дозвољава да се сви видови руско-српске сарадње у области за коју је надлежно министарство одбране којим руководи подигне на виши ниво за разлику од претходног периода, када је та сарадња била на врло ниском нивоу. А да је србско руска сарадња у време када су били председници и министри Тадић и Шутановац били на најнижем нивоу сведочи и чињеница да је једино Русија била земља са којој није постојао споразум о размени безбедносних информација из ове области која је од виталног значаја за безбедност сваке земље. Бивши министар Шутановац ће остати упамћен као пронатовски лобиста и упетљан у афере око некретнина.

Што се конкретних пројеката тиче у овој години се планира да буде отворена у Србији фабрика за производњу сложених бојевих система, а са друге стране ће Русија помоћи пласман производа српске војне индустрије којој је неопходна и финансијска и технолошка ињекција ради оживљавања. Као земље у којима би се продавали производи војне индустрије се виде земље Азије и Африке у којима Русија има вишедеценијске везе. Русија је после САД друга извозница оружја у свету од које очекује ове године зараду од преко 13 милијарди долара. У том погледу би србска индустрија имала подршку и у погледу отварања нових тржишта за своју „наменску индустрију“ пре свега у области наоружања за копнене и оклопне јединице.

У блиској будућности се планира модернизација противваздушне одбране система „Куб“ који је у наоружању наше војске од времена СФРЈ. Да се односи према Русији мењају сведочи и то што ће на аеромитингу после вишегодишњег прекидна учествовати и руска екскадрила Миг -29. А најновија верзија овог изузетно квалитеног борбеног авиона је виђена и као будући авион Војске Србије.

Србија овим очигледно жели неколико ствари – прво да добије подршку од Русије да обнови своју војну индустрију, да модернизује своју војску и ојача безбедност земље, затим да повећа извоз наоружања који је у протеклим годинама пао на око 200 милиона долара годишње. За повратак на светско тржиште је потребно имати нове технологије, стабилне изворе финансирања и кредитирања, те јаке везе. Све ово Србији може обезбедити Русија.                   
                              
Но наравно у овом свему не видимо само унапређење војне сарадње што ће ојачати и нашу војску и нашу привреду већ и јачање стратешке сарадње са Русијом па и унапређење позиције Србије у региону. Но за то је потребно променити начин идеологизованог размишљања и кукавичког деловања, јер нас је он довео довде.
Наиме после петооктобарске „револуције“ се Србија поптуно окренула Западу и евроатлантским интеграцијама. Отклон од пронатовске политике ДОС-а је направио Војислав Коштуница који је због „НЕ“ реченог Вашингтону у вези са прихватањем сецесије Косова на крају и изгубио власт јер су после избора 2008. на томе инсистирали западни центри моћи. Тако се са једне стране показује неодрживом позиција прозападног и пронатовског крила српске политичке елите јер то иде само на штету и народа и државе, а са друге стране је изузетно ризично правити геополитичке заокрете ако немате „кеца у рукаву“ и стабилну ситуацију код куће. А то на жалост ми немамо.
На тај начин је србска политичка класа балансирала између отворене колаборације и тактичког отпора агресивним и по нас погубним захтевима „међународне заједнице“ то јест Вашингтона и његових „савезника“. То никако није могло донети ништа добро ни на плану српске позиције око Косова ни око били ког другог питања. Тако је Србија толеришући све захтеве и непрекидно попуштајући „изгубила све битке“ после рата и дошла у безизлазну ситуацију политичког и економског банкрота.

Наравно да је то сервилно и понижавајуће понашање нова политичка класа крстила као „прихватање реалности“ и као ко зна какав прагматизам. Но такав прагматизам се показао не само као бескористан већ и као погубан по народ и државу. Прагматизам би подразумевао борбу за сопствене националне интересе, али са свешћу о својим ограниченим снагама, а никако попуштање пред свим притсцима што води из пораза у пораз.

Најава промене односа са Русијом је изузетно битна јер се тиме шаље порука Западу да је Србија предуго трпила понижења са једне стране света и да може да потражи подршку на другом крају. То наравно не би требало да буде порука која би могла да изазове агресивну реакцију на Западу, ако је упућена у духу реалног и државотворног прагматизма. То значи отприлике овако: „да, ви заиста доминирате овим простором и ми то поштујемо, али ми желимо да опстанемо и то би ви требали да поштујете, стога морамо наћи неки излаз из ове ситуације“. Наравно досадашње власти су научиле Запад да не мора да поштује потребу Србије да опстане па ће бити тешко да другу и другачију поруку схвате озбиљно. Биће потребно време и доста упорности да се у томе успе.
Оно што видимо као једино решење за србски гордијев чвор је рационална политика са позиције очувања виталних националних интереса која настоји кроз комплексни баланс светских и регионалних играча да нађе „своје место под сунцем“. То истовремено значи да се мора правити и отклон од поразне и капитулантске политике у постпетооктобарском периоду, али и истовремено снизити ризик од негативних реакција на Западу у случају такве еволуције позиције Србије. Са једне стране је потребно направити отклон од досадашње једностране везаности за Запад али истовремено је потребно мењати правац србског брода опрезно и постепено да не би био торпедован од незадовољних центара моћи таквим променама. То подразумева да србска спољна политика не буде идеолошки везана за Запад – Вашингтон или Брисел, али ни да прави ризичне преокрете који могу угрозити крхку равнотежу снага и „стабилност у региону“. Само вештим балансирањем између моћних и селективном сарадњом са појединим у областима које су и у нашем интересу ми можемо да сачувамо српску барку на површину немирнога мора. Да ли ће ова влада кренути путем стратешки избалансиране спољне политике показаће наредни месеци, али уговор о сарадњу у области одбране и безбедности са Русијом је значајан корак који би могао да буде најава правог «преокрета», али овај пут не у корист наше штете.