Вук у јагњећој кожи

Безобразлук, дрскост, лицемерје, политичко силеџијство, само су неке од особина које прате политичку каријеру Хавијера Солане. Мада је често на себе навлачио кожу миротворца и настојао да себе прикаже особом чији се рад заснива на нешто што личи на самарићанство, никако му није полазило за руком да до краја прикрије лукавство и вучју природу.


Ма колико се трудио да глуми добродушност, човекољубље, поштење и искреност, резултати његове радне праксе редовно су га у томе демантовали. Иза добродушности се скривала мржња, човекољубље се манифестовало кроз погроме над слабијима и снисходљивост према моћнима, а испод плашта поштења скривале се лажи и лицемерје.

Све речено у ових неколико реченица, мајушни је део његових биографских података у којима доминирају злодела почињена на Балкану, посебно према Србији и српском народу. Треба ли, када је о злоделима реч, подсећати на његов учинак у убијању недужних људи, жена и деце, на улицама, трговима, мостовима, пијацама, путничким возовима, аутобусима, у избегличким колонама… Треба ли га подсећати на трогодишњу Милицу у Батајници која је убијена на ноши у родитељској кући. Зна ли, можда, да је у Мердару једанаестомесечна Бојана Тошовић усмрћена заједно са оцем док је била у његовом наручју. Треба ли  му, такодје, освежити памћење на порушене домове, школе, болнице, породилишта… Дугачак је, чак предугачак, списак злочина, почињених под његовом диригентском палицом.

Особине које су производиле злодела, Солана је стицао најпре у Америци као Фулбрајтов стипендиста, а наставио да их негује као министар иностраних послова у про НАТО влади у Мадриду. Потпуно их је усавршио доласком на место генералног секретара Алијансе која је почетком деведесетих година прошлог века, крупним корацима кренула у поход ка  глобализацији, односно доводјењу у ред “непослушних” земаља. Непосредно пре ступања на дужност генералног секретара НАТО, боравио је у Ленглију (САД), седишту ЦИА, где је био на инструктажу код  директора те агенције господина Џејмса Вулсија.

Ступајући 1995. године на чело Алијансе, Солана је почео да “ведри и облачи” над небом Европе, посебно њеном јужном делу где је један мали, српски, народ требао, као заморче, да свим земљама света предочи шта их чека уколико се на било који начин супротставе стварању новог светског поретка. Њему и његовим налогодавцима посебно је ишла у прилог чињеница да је Русија у то време била положена на оба плећа и да је народ у тој некада моћној земљи, уместо казачока све више играо по такту кантри музике. Ништа више Солану у то време и таквом односу снага, није спутавало да до краја открије своју вучју ћуд, приписујући јој, успут, племените намере из којих су се касније изродили и “племенити андјели”. Није никакво чудо што се о њену и његовом раду најпохвалније изразио амерички амбасадор у НАТО Александар Вершабов који је, поред осталог, рекао да је Солана “ изванредан градитељ консензуса који ради иза сцене са лидерима на обе стране Атлантика да би обезбедио да је НАТО јединствен онда када је то потребно”.

Учинак “Племенитог андјела” 1999.године, медјутим, није до краја задовољио човека који се после свега декларише као обожавалац српског народа. А ту своју “љубав” према Србима наставио је да негује и касније, када је стао на чело Европске уније (ЕУ). Склон да беспоговорно и беспрекорно извршава задатке који стижу са западне обале Атлантика, кренуо  је са извршењем налога да обезбеди услове за распарчавање Србије, на сличан начин како је пре тога учињено са Југославијом. Познатим уценама за сарадњу са Хашким трибуналом, политиком штапа и шаргарепе и прикривеном, каткад и отвореном, подршком сецесиониста на Косову, Војводини и Рашкој области, уобличавао је, и даље уобличава, планирани мозаик сводјења Србије на Београдски пашалук. Косово је, иако мимо свих медјународно правних норми, скинуто с дневног реда, због чега је сада тежиште на Војводини, а не запоставља се ни Рашка област где се подстичу медјунационалне, медјуверске и  унутар верске напетости. Да би се и то реализовало, неопходно је да власт у Србији и даље остане у рукама “проевропских демократских снага”. У супротном, ти планови падају у воду.

Хавијер Солана стога не губи време. Месец дана пре парламентарних, покрајинских и локалних избора у Србији, не кријући ништа и не стидећи се ничега, отворено пред Спољнополитичким комитетом Европског парламента наглашава да ЕУ треба све да учини како би проевропске снаге, како наглашава, победиле на мајским изборима. Он дословно каже: “Мислим да морамо да учинимо сваки напор како бисмо уверили људе у Србији да их желимо што ближе ЕУ. Споразум са Србијом је парафиран и сада чека потпис што није завршетак целог процеса, јер се мора ратификовати у парламентима чланица Уније. Ја сам за то да 10. маја увече будемо мирне савести да смо све учинили и уложили све што имамо у рукама, уместо да се касније, 12. маја, питамо да ли смо требали учинити више”. Он уз то напомиње да се значај победе “проевропских” снага на предстојећим изборима огледа и у томе што би у том случају постојали добри изгледи да се Ратко Младић надје у Шевенингену. Јер, ако победи Српска радикална странка, “такво нешто се неће никада догодити”. Многе ствари, медјутим, Солани нису јасне када, говорећи о Србији, каже да је много воли, мада зна да је реч о земљи која “има тенденцију да гледа уназад”.

Још много је тога изговорио Високи представник ЕУ, еуфорично се залажући у убедјивању Срба да гласају за његове, а не за своје кандидате. Испоставило се, медјутим, да су његове благоглагољиве речи имале потпуно супротан ефекат од оног  што је очекивао. Срби и Србија су, као један, осудили Хавијера Солану због недопустивог мешања у унутрашње ствари једне суверене земље, потцењујући на тај начин њене градјане који су једини позвани и квалификовани да путем гласачких листића, а не “савета” човека који их је засипао касетним бомбама и осиромашерним уранијумом, одлуче коме ће поверити водјење своје земље. Критике на рачун Солане свакодневно изричу чак и они за чију се продју он залаже на предстојећим изборима. Поред осталих глас осуде стиже и од председника Србије и челника Демократске странке Бориса Тадића јер он, очигледно, реално процењује да  подршка Хавијера Солане, имајући у виду антипатије које ужива у Србији, наноси непроцењиву штету његовој странци и коалиционим партнерима. Без обзира на пријатељске односе са првим човеком ЕУ, “демократске” странке с разлогом стрепе да ће његова подршка имати супротан ефекат од онога за што се он залаже. Јер, без обзира што се Солана нада да Срби неће цепидлачити осврћући се уназад, посебно на 1999. годину, нема сумње да ће му то, вероватно, бити највећи, можда и најболнији, политички промашај у досадашњој каријери. Надајмо се да ће Срби 11. маја убедљиво и на најбоље могући начин потврдити колико им је драг бивши генерални секретар Алијансе која је безразложно и мучки бомбардовала Србију.