Србија има право да зна истину

Зулфикар Алишпаго, звани Зука, озлоглашени предводник специјалних муслиманских јединица „Црни лабуди“ и „Зукини борци“, које су током рата деведесетих харале по Сарајеву и Босни, и поред више истрага које су против њега вођене, још је далеко од сваке оптуженичке клупе. Ако је тачно да је још, или макар - да је био, у интимној и ванбрачној вези са новом портпаролком Хашког трибунала Нермом Јелачић - вероватно даље него икад.

Зукина јединица била је састављена од бораца из Санџака и Фоче и муџахедина из арапских земаља, а приписују јој се стравични злочини против српског и хрватског цивилног становништва. Одговоран је за учешће у нападу на касарну ЈНА у Крупи 11. маја 1992. и затварање заробљених војника у испражњене коморе у „Силосу“ Тарчин код Пазарића, место које је уједно постало и логор за Србе. Од 20. маја 1992. године, Алишпаго је наредио затварање преко 550 Срба, међу којима је било на десетине жена. Логораши су држани у просторијама и ћелијама без минимума услова за живот и били мучени глађу.

Старосно доба заточених било је од 14 до 85 година. Многи су одвођени на принудни рад на првим борбеним линијама. Погинуло их је 23. Логор је био под непосредном контролом 109. брдске бригаде Армије БиХ, под командом Незира Казића. Упркос свему, ни хашка омча „основане сумње“ није се нашла на врату Алишпаге. Овај „црни лабуд“, којег и Срби и Хрвати сматрају ратним злочинцем, никада није одговарао за своја (не)дела.

Логор у Јабланици

Према подацима Центра за истраживање злочина над српским народом, а које за Глас преноси његов директор Миливоје Иванишевић, Зукино право име је Алид Зулфо. Родом је из Новог Пазара, а имао је и свој лични затвор који се налазио у подруму хотела „Мразиште“ на Игману и одговоран је за убиство 13 Срба ликвидираних од 25. фебруара до 25. маја 1993. године. Тамо су, међу осталима, убијени Јадранко Главаш, Драган Давидовић, Анђелко Голуб, Бранислав Његован, Миломир Петрић, Ранко Винтор...

У Зукиној јединици највише су се истакли Мирсад Алиспахић, Нихад Бојаџић, Пеџо Боровина, Јасмин Џемо, Џевад Грељо из Гацка, Мехмед Хоџић Мечко, Кока Кокић из Чајнића, браћа Ахмед и Зијад Куртовић из Дрежденице (против којег је пре годину дана потврђена оптужница пред судом у БиХ), Алија Попара и низ других њихових „сабораца“ који су остали познати само по надимцима. Међу њима била је и једна жена Нада Томанић Тајчи.
Бивши Музеј револуције у Јабланици био је један од Зукиних логора, али су у њега смештани искључиво хрватски цивили. Средином 2000. године, када се приводила крају истрага злочина везаних за јабланички логор, Зулфикар се нашао, чинило се, на пола корака до оптужнице, а корак до - оптуженичке клупе. Међутим, оптужница против њега никада није подигнута, а на оптуженичку клупу сео је Сефер Халиловић, бивши министар за избеглице у влади ФБиХ и некадашњи први ратни командант Армије БиХ.

Халиловић је пред Хашким трибуналом првостепено ослобођен оптужби да је командно одговоран за злочине у селима Уздол и Грабовица у ноћи између 7. и 8. септембра 1993. када су муслиманске јединице убиле преко 50 хрватских цивила. Као начелник ГШ АБиХ, био је на челу седмочлане групе задужене за координацију борбених дејстава и контролу акције „Неретва 93“. Поред Халиловића, у тој групи били су високи муслимански официри међу којима је важну улогу играо Зулфикар.
Зука се, чини се, извукао понајвише захваљујући муслиманским међусобним оптуживањима - ко је на херцеговачко ратиште из Сарајева позвао озлоглашену бригаду Рамиза Делалића и Мушана Топаловића. Халиловић је, примера ради, тврдио да су „постројбе“ са муслиманским, тачније исламским префиксом „ел муџахедин“, а и јединице Зулфикара Алишпаге Зуке - „Црне лабудове“ и Извиђачко-диверзантска бригада „Зулфикар“ - под војну команду потпадале само формално, док су „на терену извршавале наредбе Алије Изетбеговића“.

А откако је Нерма Јелачић важан човек у Хагу - можда има и додатни ветар у леђа. Заправо, има га и имаће га сигурно ако су тачна говоркања да је Алишпаго био у љубавној и ванбрачној вези са њом. Поготово уколико би се испоставило да то још увек.
Без озбиљног проверавања тврдити да је Нерма Јелачић спасавала било кога од БиХ или хашког правосуђа - па и Алишпага - било би, наравно, неодговорно. Тим пре што она има само 30 година и што је на дужност у Хагу ступила тек у јануару ове године. Али, блискост с њом могла је помагати и индиректно.

Јелачићева је и пре доласка на положај хашког портпарола била у утицајном „шпилу“ и у могућности да „обликује“ јавно мњење и да, како упућени тврде, утиче на медијско „препуцавање“ због којег се практично и одустало од кривичног гоњења Зулфикара пред Трибуналом. Јер, она је на свој нови посао стигла са места директора утицајне сарајевске канцеларије Балканске истраживачке мреже (БИРН). Током новинарске каријере писала је за британски Обзервер, Телеграф и Фајненшел тајмс, а сарађивала је са америчким издањем магазина Мери Клер, телевизијама Си-Би-Ес и Каналом четири. Док је живела у Великој Британији, чији пасош наводно има, радила је за спољнополитичке рубрике дневних новина пишући о приликама на Балкану и државама трећег света.

Није крио да је србомрзац
Августа 2003. године постала је и директор пројеката за БиХ истраживачког програма Института за рат и мир. Прва је спровела и интензиван тренинг новинара и активиста невладиног сектора у БиХ за истраживање транзиционе правде и ратних злочина.
Веома често није успевала да сакрије да је србомрзац, што је правдала оним што је доживела као дете и становник Вишеграда. Једне београдске дневне новине пренеле су, између осталог, и коментар Јелачићеве поводом хапшења 2005. Милана Лукића, вође „Белих орлова“. У тексту под насловом „Коначно је ухваћен човек кога сам јурила годинама“, саопштила је да се због избеглиштва породице из Вишеграда осећала пониженом и да за то криви босанске Србе. Нагласивши да је у име Срба њен народ „био убијан, или је био изгнан из за нас најлепшег града у свету“.

У Обзерверу је, када је ухапшен бивши председник СРЈ, означила Слободана Милошевића као свог непријатеља број један. Поводом његове смрти рекла је: „Смрт Слободана Милошевића је насмејала многа босанска лица, али ја сам тужна“. Милошевића је, иначе, називала „београдским касапином“ и тврдила да га је само смрт спречила да одговара.

РАЗОЧАРАНА

Пошто је њена породица, кад јој је било 15 година, стигла у Велику Британију, Нерма Јелачић је дипломирала новинарство на Лондонској школи штампе.
Када је Међународни суд правде у Хагу пресудио да бивша СРЈ није починила, учествовала, нити подстицала геноцид у Босни, Јелачићева није крила да је разочарана таквим исходом.

ХАГ ЋУТИ

Како би проверили да ли су портпаролка Хашког трибунала Нерма Јелачић и Зулфикар Алишпаго заиста у интимној вези (и каквој?) - позвали смо Хаг, али смо, нажалост, остали ускраћени за било какав одговор. Портпаролка, која је иначе веома предусретљива, није се одазвала на позиве. А није проследила ни одговор на питање да ли је у било каквој вези са Зулфикаром Алишпагом, које смо јој доставили преко њене хашке канцеларије.
Глас сматра да јавност и БиХ и Србије има право да зна да ли су портпарол Хашког трибунала и човек са ратном прошлошћу какву има Алишпаго икада били у вези, поготово - да ли су данас у вези. Јер, таква њихова актуелна веза била би неспојива са актуелном функцијом Нерме Јелачић. Чак и ако би унапред било јасно да она главном „црном лабуду“ ни на који начин није помагала да избегне суочавање с правдом.