Василиј Суриков

Василиј Суриков је руски сликар, аутор опширних историјских платна. Василиј Иванович је почео да црта од малих ногу. Најраније његово датирано дело је цртеж воденим бојама Сплавови на Јенисеју из 1862. године. У време рада у управи гувернер Јенисејске губерније Замјатин је видео цртеже Сурикова. Гувернер је нашао мецену – краснојарског индустријелца Петра Кузнецова. Тај је платио обуку Васје Сурикова у Академији уметности.

У јесен 1869. године Василиј Суриков положио је испит и постао слушалац-гост Академије уметности, а после годину дана питомац Академије. По завршетку Академије Суриков је добио низ наруџби, између осталог он је радио на фрескама Храма Христа Спаса у изградњи у Москви. Међутим, најзначајнији радови Василија Сурикова су његове слике - историјска платна Бољарка Моорозова, Јутро погубљења стрелаца, Мењшиков у Берјозову, Покоравање Сибира од стране Јермака, Прелаз Суворова преко Алпа, Исус исцељује слепца – свака од ових слика постала је читава епоха у развоју руског сликарства.

Тешко да би се нашао други руски сликар из 19. века (изузев Левитана), чији су таленат и стваралачка баштина имали такав значај за читаву руску културу. Иначе, у академским круговима Сурикова су критиковали за збијеност композиција, мноштво лица, презриво називали његова платна теписима од броката. Међутим, познати уметнички критичар из тог доба Беноа хвалио је Сурикова: «Он као и Васнецов чува завете древних уметника, открио је њихову чар, поново нашао дивну, чудну скалу, која нема сличности са западним сликарством». Нестајем, - то су биле последње речи, које је изговорио на самрти Василиј Суриков… Пре тога је он 40 година марљиво радио, створио грандиозна дела, која пренеражују сваког, доживео свеопште одушевљење као геније. Суриков је преминуо у Москви 6(19) марта 1916. године. Он је сахрањен поред жене на Вагањковском гробљу.