САД губе право јачег

Тешко је оспорити тврдњу да су данас САД, уз све своје недостатке, ипак најјача држава света. Узгред, многи виде неке предзнаке скорог сумрака. Опште је позната постала тврдња да САД нису у стању да носе бреме светског лидера, али да нису још тога свесни.

Одатле потичу спољнополитички изазови са којима ће се носити будући председник САД, одрастао у атмосфери култа америчке искључивости. Овај је култ потекао од очева- оснивача и од онда је заправо део специфичне националне самоидентификације. За нас је важнија сама чињеница америчког комплекса туђе мањкавости и маније месијанства која одатле проситиче. Говори генерални директор Центра политишких технологија Сергеј Михеев:

- У САД-у постоји већ вековима утврђени консензус у вези са тим - како, шта и где би требало да ради САД. У крајњем случају, од почетка 20.века ( и тим пре после Другог светског рата) америчка доктрина практично се није мењала. Постоје утврђени амерички интереси у спољној политици. Њихово достизање се постиже свим расположивим средствима. Средства варирају у зависности од ситуације, територије, од конкретног историјског контекста. И то може бити у виду меког притиска и и подршке до спровођења директне војне акције. У том смислу никакве суштинске разлике између Обаме и Ромнија нема - сва њихова дискусија поводом спољне политике - то је разговор који се тиче детаља. Овај спор би требало да се разматра у контексту изборне комисије. Требало би о нечемо да расправљају. Демократа Обама је сменио републиканца Буша, а резултат је исти: рат се наставља и ту и тамо. Американци су имали директан став према војној операцијиу Либији. Америчка восјка за сада још остаје у Авганистану. Заправо, нема озбиљних промена од доласка Обаме, кога су називали човеком који се бори за нови имиџ Америке. И Обама и Ромни, као и други водећи амерички полиитчари заступају идеју „Пакс Американо“ и могу се разликовати само детаљи њихове концепције.

Експерти који анализирају ток председничке кампање, допуштају могућност стварања одређене политичке колизије, која би могла да подрије ауторитет САД на међународној сцени. Ради се о томе да су избори у Америци посредни а не директни. Грађани формално гласају не за кандидате, већ за чланове изборног колегијума, којих има 538. За победу, кандидату је неопходно да освоји половину плус један глас. То је 270 гласова. За сада су и Ромни и Обама теоретски на истој позицији, то јест сваки очекује 269 гласова. У том случају ће ступити на снагу 12. Амндман Устава САД, који предвиђа да ће Конгрес изабрати преседника, а Сенат потпредседника. У овом тенутку, у Когресу већину имју републиканци и они ће логично подржати Ромнија. А демократе, које контролишу Сенат, подржаће Бајдена, који ће у тандему, уз Обаму бити поново изабран на наредне 4 године.

Очигледно је да ће овај сценарио развоја ситуације појачати политичко раслојавање у амереичком друштву, које ће бацити сумњу на легитимност избора новог шефа државе. Удар по Америци, са неочекиване стране- америчке елите која не жели да примети архаичност и неефективност америчких механизама демократије.

Сергеј Дуз,