Шта нас чека 2011?

Пре непуних пет година је био један а за три ће бити још један. Одговор на ову загонетку је попис (становништва, домаћинстава и станова). Наредни ће бити одржан 2011. На питање зашто не 2013. ако узмемо у обзир да се одржава сваких десет година, одговор је зато што је предвиђени термин почетком декаде. Претходни је требало да буде одржан 2001. па је одложен од политичких властодржаца уз неубедљиво образложење да га је онемогућавало одржавање избора.

Тако су Републички завод за статистиску Србије и ондашњи Савезни завод за статистику одложили попис у Србији за 2002. (у нади одржавања једног пописа у још увек постојећој федералној држави). Међутим, када је законодавство (ондашње) РЦГ наредне године навело одржавање избора прокрастинације ради, Србија је одржала свој попис 2002. РЦГ је нашла термин крајем 2003. одмах пред изборе, додуше неуспеле председничке, можда баш због пописа?

Пауза од десет година је намењена заводу за статистику, како би стигли да се изборе са свим роковима и обрадом огромне количине сакупљених података. С обзиром да је Монстат (прекрштени РЗС) недавно објавио свих 27 књига у Монстату је све спремно. А видимо и да постоји политичка вољи за попис кроз пјачно лицитирање падом Срба чију је сезону отворио Дармановић, убрзо су ускочили Кујовић, Кривокапић и Медојевић. Дакле, растерећени завод плус политичка воља (након скидања битнијих тачака с дневног реда) и осећај недовршеног посла код никада јаче извршне власти једнако редовни попис 2011. Баш као што је 1961. одржан осам година након 1953.

Занемарујући режимске гатаре, сагледајмо могуће резултате новог пописа. Највеће изненађење, можда неупућеним, ће бити резултати о матерњем језику. Претходни попис, ма колико се позивали на то, није установио коректан лингвистички однос. Методологија, установљена првим комунистичким пописом (1948), није уважавала хомо-дуплеx синдром. Истим је ускраћено право на слободно изјашњавање ради лакше класификације у установљене рубрике. Срби-Црногорци су урачунати у Србе (на овом попису, док су 1948. у Црногорце) а Црногорци-Срби и Црногорци српског поријекла у фамозних 43%. Тако је поступљено и по питању језика што се види по одсутности лингуа-дуплеx синдрома цетињског резидента «црногорско-српског језика» али и по високој учесталости српског матерњег језика где му (по околностима а не природи ствари) место није – 8.696 Муслимана, 2.723 Бошњака и 2.529 Хрвата (више него хрватског језика). Очито је да тај збир од чак 2% популације оптирао за опробану соломонску номенклатуру српско-хрватског као и највећи део 91% наизглед србофонских Југословена. На наредном попису остаје иста методологија али се народна свест ће бити другачија. Црногорски језик има ауру службености која са собом носи одређени број говорника. Полако се расписује тендер за његову стандардизацију, оснива се Катедра где млађи нараштаји преузимају штафету од старијих. Не требамо бити изненађени ако и када српски изгуби свој (прави) већински статус и буде сведен на утешну релативну већину док се црногорски скоро дуплира.

Што се тиче националне припадности ту су се ствари поприлично искристалисале на претходном попису и биће релативно мањих превирања која ће зато имати већег политичког значаја. Као прво, Срби ће консолидовати свој број и остварити нешто бољи резултат од претходног, најмање захваљујући природном прираштају а још мање преласком интегралних Црногораца у Србе (кога неће бити у измеривој будућности) већ смањењем учесталости хомо-дуплеx синдрома. Слична налажења је имала и Дармановићева НВО, која поред фабриковања нових црногорских опозиционара (забаве обесправљених српских маса ради) има и по коју социолошко-истраживачку функцију. Пост-пописни узорци од марта 2004. до марта ове године су пронашли између 33,0 и 37,4% Срба, са просеком од око 35%. Таман 21.000 Црногораца-Срба и неопредељених који су, сваривши мноштво протеклих друштвених процеса преломили. Слично је најзад закључио и зборник те НВО који није више могао да правда за шестину више Срба стратификацијом узорка на основу изборног резултата.

Што Црногорци препусте Србима (бивших хомо-дуплеx-а) надокнадиће вишеструко у својим залихама – Муслиманима, донекле Бошњацима и Хрватима. Црногорци продубљују своју мултикултуралност. Број Црногораца исламске вероисповести је скочио са 2.492 (1991.) на 11.710 (2003.) Скок је можда чак и петострук узимајући у обзир измену методологије која је постала екслузивнија за држављане на привременом раду у иностранству, међу којима предњаче припадници исламске вере. Број Црногораца католичке вероисповести је скочио са 3.081 на равно 5.000, опет узимајући у обзир чињеницу да је и католика диспропорционално више међу пописаним ван места боравка. И та појава чак мења етничку слику БРЦГ, племенске области (садашње МЗ) као што су Мркојевићи од национално-муслиманских 1991. постају национално-црногорске 2003.

Као да се остварују клишеи о цикличности историје, о томе да ствари остају исте што више време протиче јер су Црногорци, на свом другом попису 1953, уз веома инклузивну методологију (из објективних разлога су Срби-Црногорци урачунати у Црногорце како је писало у уводу резултата) били најшаренији народ(ност) у ФНРЈ! Било је чак 52.929 Црногораца исламске вероисповести (13% становништва), 4.297 римокатоличке (1%) и између њих и 123.212 Црногораца без вере неких 5.400 Црногораца албанског матерњег језика наспрам 23.000 Албанаца. По том последњем су се ствари промениле јер су Албанци утврдили свој национални идентитет. Број Црногораца албанског језика је спао на само 776 (2003.) Претходно етнички мешовита племенска област Шестана (југословенско-непознато-црногорска) је поново од последњег пописа двотрећинско национално албанска.

Ни Срби више не клањају златном телету црногорске државности тако да никада више неће бити 87% Црногораца као 1953. Наиме, како је то добро приметио проф. Предраг Вукић, сви комунистички пописи од 1948. са закључком на 1991. су кривотворени и фалсификовани. Чак је и 1991. било случајева кршења воље изјашњених. Да је Срба било далеко изнад 10% види се по збирном резултату од 25,2% Народне, Српске демократске и Српске радикалне странке заједно уз Српску народну обнову и Српски отаџбински покрет на изборима 1992. У публикацији «Ко је ко у Црној Гори» 1993. године је од 1010 именица само 15,7% било српске народности. Узимајући у обзир став ондашњег, јединственог и црногорског, друштва према српском питању удео Срба је једино могао да буде драстично већи на нивоу популације (издање 2003. има само 14,5% Срба због очитог погоршања положаја истих). Дакле скока са 10 на 32%, како је добро приметио проф. Вукић, можда није ни било или макар није био толиких размера.

Ако је 1953. на тлу НРЦГ било 45,8% православаца, 17,7% муслимана, 4,8% католика и 31,5% атеиста / без вере (на нивоу ФНРЈ 12,6%) није било знатних промена на тлу БРЦГ све до референдума 2006. на коме је победила са коалиција атеиста, муслимана и католика с приближно истоветних 55%. Тенденције даљег развоја (трендови) су јасне, Срби ће гравитирати негде између остварених 32% и 40% који им је у неку руку, од свршетка Другог светског рата, некакав плафон, док ће Црногорци, сходно досадашњим политичким резултатима тежити ка стабилној већини праг + 1 (50%+1 гласова за председника, 66,7% посланика за устав, 55% за референдум итд.)

Постоје две прогнозе, прва је условљена недостатком мобилизације и процењује тренутачно стање док друга претпоставља повишену кампању било које од страна, што увек има одраза и на супротну у црногорско-српској бинарној диференцијацији или дихотомном односу. Тако повећање Црногораца (ка циљу од 50%+1) може само приближити удео Срба њиховом плафону од 40% јер раст једних поспешује јачање других, све на штету хомо-дуплеx и неалбанских мањина.
Тренутно стање    628500              628500     
Црногорци    289110    46,0%    црногорски    226260    36,0%
Срби    223118    35,5%    српски    320535    51,0%
Албанци    33311    5,3%    албански    35196    5,6%
Бошњаци    40224    6,4%    босански    13827    2,2%
Муслимани    17598    2,8%    бошњачки    18855    3,0%
Хрвати    6914    1,1%    хрватски    2828    0,5%
Остали    18227    2,9%               

Још једном ваљда истаћи да процењена цифра од 223.000 Срба садржи око 4.000 из природног прираштаја и око 21.000 претходних Црногораца-Срба и неопредељених. Раст Црногораца се остварује највише на штету Муслимана, најпре оних који су се определили за црногорски матерњи језик давши тиме пристанак на усисавање у конгломерат новоцрногорског идентитета што се види и по прихватању државних симбола али и оснивања одвојене ИВЗ ЦГ још 1994. Учешће Бошњака у црногорском културном систему донекле успорава њихову асимилацију (у односу на Муслимане) али ни ће резултат, на дуже стазе бити истоветан. То се види у политичком процесу, у гласању, како бирачког тела тако делегата у легислатурама (2004. су усвојени симболи тесном већином управо захваљујући гласовима Бошњака СДП и ДПС), на референдуму али и по одсуству везаности за БиХ у било ком смислу осим суседне државе у којој силом прилика живи велики број њихових сународника.
2011 посткампањско    634000              634000     
Црногорци    317634    50,1%    црногорски    259940    41,0%
Срби    244090    38,5%    српски    297980    47,0%
Албанци    34870    5,5%    албански    35504    5,6%
Бошњаци    24092    3,8%    босански    13314    2,1%
Муслимани    1902    0,3%    бошњачки    17118    2,7%
Хрвати    6340    1,0%    хрватски    2853    0,5%
Остали    5072    0,8%               

Тенденције даљег развоја су јасне, БРЦГ се у етничком смислу креће ка тронационалној држави са једном већинском и две мањинске нације уз постепени нестанак остатка мултикултуралног спектра. Стабилност те политичке творевине на чијем тлу ће обитавати три различита друштва (између којих су контакти сведени на минимум цивилизацијског добросуседског понашања) ће у многоме зависити од динамике између две мањинске нације, српске и албанске. Буде ли дошло до некаквог зближавања проналаском заједничког интереса и модус вивенди разграничењем интересних сфера, ДБ-тајкунски државни експеримент би могао прећи у терминалну фазу.