Солжењициново дело као докуменат ЦК КПСС

Пре тачно 50 година  у најугледнијем совјетском књижевном часопису „Нов свет“ (Новый мир) који је уређивао легендарни Алексндар Твардвоски (1910-1971), објављена је повест Алексндра Солжењицна (1918-2008) „Један дан Ивана Денисовича“. Сада су архвисти сасвим сгурни: ово књижевно дело може се сматрати документом разматраним (и „усвојеним“) на пленуму ЦК КПСС. 

Повест дотада потпуно анонимног аутора-  Сожењцина

Повест   дотада  непозантог аутора сложеног презимена Солжењицина била отрепремљена у штампарију како би била објављена у 11. броју    часописа „Нови свет“ Алекндра Твардосвског који је требало да се појави  почетком месеца. Већ 18. новембра 1962. цео тираж је био штампан и допремљен на пошту ради сортирања и слања претплатницима. Сутра вече, 19. новембра,  око 2000 примерака чсописа са причом о Ивану Денисовичу  достављено је у Велики Кремаљски доврац у коме се одржавао  раније заказани проширени пленум ЦК КПСС.
 

Дискретни „информатори „ Н.С. Хручова

Како се сазнало, дискретни информатри су „реферисали“ тадашњем генсеку Никити Срегејевичу Хрушчову (1894-1971) како се у кулоарима пленума  проносе  различита „мишљења“ и „расположења“ у вези са том тек публикованом повешћу мало позантог писца, о, исувише добро познатим стаљинским лагерима. Пошто су коментари субили различити,  Хрушчов је  одлучио да прокоментарише  указ (постановление ) Президијума ЦК којим је одобрено објављивање повести Солжењицина.

У време „волунтаризма“ и „субјективизма“ воља вкладара никад  пре није објашњавана номенклатури

Он тако нешто није практикоаво често, боље рећи никада, па се деценијама владавине  „волунтаризма и субјективизма „ воља гебералниг секретара (генсека) никад није  обашњавана чак ни номенклатури. И зато  пада у очи да се Хручов на такав преседан одлучио како би објаснио два по значју несрамерна догађаја –карибску кризу  због совејстких ракета на Куби  која умало није иазавала  трећи светски рат  и-објављивање“ Ивана Денисовича „у новембарском броју“ Новог света

Овде није ништа  преувеличано
 

Говором совјетског вође, једна у суштини антистаљинска тема у домаћој књижевности, стављена је  је по значају  у исту раван са опасошћу трећег светског рата који умало није букнуо због совјетских  ракета на Куби. За срдачан разговр са највишом совјетдском елитом Хрушчов је изабрао завршну реч на пленуму у јутарњим сатима 23. новембра. Избор овог  формата је разложен, пшто после завршне речи нису  нису предвиђене, а нису ни могуће, никакве дискусије.

Само једна Хрушчовљева  реченица у стенографским белешкама

Тај текст завршне речи Хрушчова   није ушао у зваични докуменат „Стенографске белешке. Пленум Централног комитета  Комунистичке партије Совјртског Савеза.19-23 новембар 1962.“ Додуше, „уапала „ је  једна једнина реченица: “Са завршном речју  на пленуму је  наступио Н.С.   Хрушчов“.

Шта се уставри десило с том  полутајном Хрушчовљевом  завршном речју? 

О Солжењицину, али и о Јевтушенку

Генсек је на пленуму  на „књижевном расвиту 23. новембра  1962.“ члановима ЦК   говорио не само о Солжењиционовом„Ивану Денисовичу“ него  и о поеми „ Стаљинови наследници“ у то време већ  све популарнијег  совјетског песника  Јевгенија  Јевтушенка  ,а које је у врме објављивања у „Правди“  21. октобра кад се била распламсала и   кубанска ракетна  криза,  месец дана пре одржавања пленума ЦК ,  потресло зељу ништа мање него „Иван  Денисович“. („Док год  Стаљинови наслденици још живе на земљи/Увек ће ми се чинити да је Стаљин још увек у маузелеју“). „Наследници“ и „Денисович“ су за партијску нонеклатуру имали исту тежину и зато је Хручов одлучио да о њима говори.

 

Говор  Хрушчова је сачуван у запсиницима које су водиле стенографкиње Облицова, Удотова и Котљарева и „Огоњок“ их преноси у најновијем броју (12. новембра) напомиењући да је у овом архивко-истроријском тексту  није мењана  оригинлна ортографија и интерпункција  стенографкиња.
 

„Н.С. ХРУШЧОВ. (....) На пример, стихови Јевтушенка су објављени. Он ми је написао писмо  и каже: “Неке стихове сам објавио у часописма , али ми не дају да их штампам у зборнику, па се ти стихови растурају по Москви  у рукопису. То се окреће проитв мене као да их ко бајаги ја растурам. Зашто их нема? Ви их прочитајте.Због чега се  не могу штампати !?“ Ја сам их прочитао и ми смо их штампали. Али неко је смтрао да се то не може објавити. И то су добри људи, то су  комунисти,то су људи који желе да се  учврсте  редови наше партије , нашег  рукводства .Али, зашто су они тако сматрали? То је као кад те неко пита: верујеш ли у Бога? Код куће - да, на служби –не. (Оживљавање у сали, смех ).на служби он говори храбро: Бога нема , али кад дође кући-онда, ђаво ће га знати, можда и има Бога ( смех).

И Твардвски  писао Хрушчову

Генсек Никита Хрушчов  је у истом тону настсавио своју завршну реч на Пемуму ЦК КПСС 23. новембвра 1962.:
 

„Узмимо рад „Један дан Ивана Денисовича“, који је објавио друг Твардовски. ДругТвардовски ми је послао писмо и послао дело тог аутора  замоливши ме да га прочитам.Ја сам га прочитао и другим друговима дао да га прочитају, прочитали су га , зар не ? Ћуте. (Оживљавање у  сали). И није да би нешто замерали, не, то нико не каже, него само ћуте, а ја као први скеретар морам да мислим шта то треба да значи. Онда - као треба објавити, могуће штампати, али тамо има извесних места. Увек  забрањују књиге, зато што у њима има неких места. Уколико не би било таквих места, онда уопште не би било ни питања. А ја кажем онда: Каква места ? Тамо  су сувише неприкладно приказани органи ЧК. Ја кажем:они су бил главни извршиоци, Иван Денисович је с њима ступао у контакт,  како онда може да о њима не говори,он их је осећао.Тамо  наилазимо и на такве речи кад  логораш говори стражару: партисјки си ти човек, имаш ли  партијску књижицу? (Отприлике тако нешто, не цитирам). А он се претврио у бездушна човека,осуђен на 10 година. Рачуна:можда ће и омекшати. Тада ,шта остаје? Омекшаће, затвориће га, тада ништа неће остати. Због чега то раде?. То треба издржати, ту нслеђену мрљу  из стаљинског периода.Ни ми сами нисмо слободни, али постоје други људи који су се ослободили од тога, и други пут би можда били већи  улизивачи, а сад су се одједном преобратили, такође има и таквих,и те треба издржати. Чак је и Черчил говорио: све с мером треба радидити, с мером. (оживљавање, смех).“
 

Завршавајући свој затворени  специјални час из савремене књижевности, који је био од  особите важности, али не  и за новинаре којих није било на завршнбом делу пленума,  Хручов је извео следећи закључак:
 

„У нас се уврежила праска  да се сви покоравају једном лицу, зато што потоји бог на небу, а геније на Земљи. Кад кажемо геније, то значи нешто  дато од бога да ми изврашавамо.  И управо за то ми сада плаћамо. Треба се ослободити бога,  и ми смо се бога ослободили , али од божјег посланика на Земљи се нисмо ослободили. А то је врло штетно“ 

 

Осврт „Огоњока „  на  писма које је Хрушчов спомињао
 

 Јевтушенково писмо Хрушчову које смо навели у првом фрагменту овог текста,до дана днашњег се налази на “тајном месту“. Уосталом , као и цео архив Президијума – Полтбироа и Секретаријата  ЦК КПСС после октобра  1952. Као, све  је по закону,у складу са утврђеним роковима чувања архивске грађе.И нико не постсвља питање: шта је у тим документима наше прошлости толико тајно  и докле ће их држати сакривене  под оловним  скровиштима?

Писмо главног уредник „Новог света“ А. Твардовског  првом секретару ЦК КПСС

Драги Никита Сергејевичу,

Не бих ни посезао  да угрожама Ваше време  због приватног књижевног   повода, да се не ради о уистину изузетном случају. 

Реч је о поражавајуће талентованој повести А. Солжењицина „Један дан Ивана Денисовича“. Име  тог аутора до сада ником није било познато, али сутра може постати једно од најзнаменитијих имена наше књижевности.

То није само моје мишљење.Високу оцену овом ретком књижевном дару једноушно дају и сви чланови редакцијског колегијума  „Новог света“ међу којима и К. Феђин, а њима се придружују идруги угледни писци  и критичари који су имали прилике да се упознају с  рукописом.

Снага необичности животног материјала која исијава из повести приморава ме да не спутавам потребу да Вам  се обратим за савет и помоћ.

Једном речју, драги Никита Сергејевичу, ако Ви нађете прилику да поклоните пажњу овом рукопису, бићу срећан као да се ради о мом сопственом делу.

Хтео бих да се надам, да обраћајући се овом молбом, нисам злоупотреби Ваш, за мене драгоцени, добри однос према мени.

А. Твардовски

Белешка Вл. Лебедева, Хрушчовљевог помоћника:

„Друг Хрушчов Н.С. прочитао.Рекао је да питање о објављивању ове повести треба размотрити  на Президијуму ЦК. После тог одговарајућег   разматрања, он  ће рукопис дати друговима који су у ЦК КПСС задужени за питања књижевности.Овај рукопис је такође читао и друг Микојан  А.И. Вл. Лебедев“. Септембар, 1962.године.