ЕУ штеди на незапосленима?

Уочи вандредног самита лидера ЕУ о буџетским питањима, заказаног за 22-23. новембар, у ЕУ се појавила озбиљна пукотина. Министри економије и финансија 27 земаља окупљени у Бриселу не само да нису могли да усагласе параметере издвајања средстава за борбу против незапосленсоти. Они су одбили да разматрају дато питање у условима финансијске кризе. Тему наставља наш коментатор Петар Искендеров.

Настала ситуација је подсетила на данас постојећу дубинску противречност два антикризна модула у ЕУ – смањење државних трошкова и стимулисање економског раста – истакао је у разговору за Глас Русије шеф одељења за међународна тржишта капитала ИМЕМО РАН Јаков Миркин:

- Реч је о мерама које једна другој противрече – консолидацији буџета и осигурању економског раста. Прво је по правилу смањење трошкова, смањење радних места у буџетском сектору, увећање пореза, између осталог у погледу најбогатијих слојева становништва. Све то наравно ствара рецесивну ситуацију и доводи, како се то десило у Грчкој, пре до пада економије него до повратка на путању сабилног економског развоја.

Посебно треба истаћи да је Савет ЕУ на нивоу министара економије и финасија решио је да прикочи рад социјалних програма под притиском посланика Европског парламента. Овде игра улогу потреба да посланици слушају расположења својих бирача. А они нису ни мало наклоњени „преливању“ средстава изнадционалних економија за потребе суседа – макар и из најбољих намера.

Али шеф сектора за политичке интеграције Европског института РАН Николај Кавешников није склон да претерано криви за насталу ситауцију министре и европске посланике. У разговору за Глас Русије он је подсетио да главна обавеза у борби са незапосленошћу и у реализацији других социјалних програма ипак лежи на националним владама:

- У сферу борбе против незапослености ЕУ је укључена само делимично. Она иступа пре као неки помоћни инструмент. Већи удео одговорности у датој области лежи управо на националним владама. Ради се о томе што финансијска пракса ЕУ претпоставља издвајање у оквиру одговорајућих пројеката и програма не више од половине неопходних средстава. Другим речима, ради се не о финансирању, већ о суфинансирању. А преосталу половину треба да траже националне владе. Јасно је да је врло штеко чинити то у условима финансијске кризе и социјално-економских проблема у конкретним државама.

Привлачи пажњу да су на списак земаља лишених финансијске помоћи за борбу против незапослености линијом ЕУ доспеле не само проблематичне Шпанија и делимично Италија, већ и сасвим богате Аустрија, Данска, Финска и Шведска. Број незапослених у њима није за сада претећи, али шта буде ако се и даље настави смањење програма за развој и стимулисање економије?