У Великој Британији снимљена најбоља ектанизацијас „Ане Карењине“

Џо Рајт  је познат гледаоцима по филмовима „Гордост и предрасуде”  за који је добио  награду Британске филмске академије  као и награду Карла Фортмена за  најбољи деби,  а имао је и 4 номинације за „Оскара“, затим „Искупљење“ (награда BAFTA за најбољи филм и за  најуспешнију сценографију, 7 номинација за „Оскара“и награда композитору Дариу Марианелију, који је написао и синопсис за „Ану Карењину„). Сценографија припада перу  једног од најбољих британских   драмских писаца Тому Стопарду,  који се прославио по сценарију за филм „Заљубњени Шекспир“.  Насловну улогу  игра Кира Најтли (Keira Chistina Knightly),  њеног мужа Алексеја Карењина  тумачи Џуд Лоу(Juide Law),  а тумачи осталих улпога су Арон –Тејлор Џонсон (Вронски),  Кели Мекдоналд (Доли), Метју Макфејден (Стива Облонски), Домнал Глисон (Левин),  Алисија Викандер (Кити),  Емили Вотсон (грофица Лидија Ивановна). 
 

Џо Рајт о роману :“Сиже романа се преклопио са мојом сопстевном ситуацијом,  коју баш у овом моменту преживљавам. Ликови романа су  врло реални и застрашујуће блиски. То је велика љубавна прича која је већ више пута била адаптирана  за фимски екран. А нама је био потребан сценариста који ће донети нешто ново. “

Љубав-централна тема романа 

Том Стопард,  сценариста:“Веома сам желео да се ухватим у коштац с тим пројектом. Ја себе сматрам пре свега позоришним писцем,  али не може се увек написати целовити комад.  У паузама ми се свидело да радим за филм,  али,  искрено речено,  сви предлози ни издалека нису изгледали тако привлачни као Рајтова  идеја да сними филм по једном од највеличанственијих  класичних романа.  У њему је љубав романтична,  материнска,  дечја, љубав брата према сестри,  љубав према Русији-једном речју „љубав“ је овде централна тема. Оне делове романа које се не тичу љубави оставио сам по страни“.

Прича и данас актуелна 
 

Кира Најтли (Ана):“Та прича је и сада актуелна:људи и данс маштају о недосегнутом животу,  страдају због друштвених предрасуда и условљавања,  не умеју једно другом да пренесу своја осећања-и због тога још више страдају. 

Мајсторство елегатних и изражајних дијалога 

Џуд Лу (Алексеј Карењин): “Сценарио  третира такав појам љубави,  многостано,  често и отворено без иакакве намере да се било ко осуђује. Дијалози су невероватно елегантни и изражајни. То мајстортво драматургије сам могао  поптуно оценити тек кад сам  прочитао на крају и сам роман –и схватио сам како је тешко било то написати. 
 

„Ана Карењина „Тома Стиопарда и Џоа Рајта  лако су заобишле све познате екранизације романа просто зато  што се ова два аутора одликује један квалитет који је недосптупан већини поштовалаца Толстоја –апсолутном слободом у односу према овом  ремек-делу.  Никавих ту нема благордних издисаја,  стремљења  да се илуструје,  поистовети,  чак ни да се приближи и томе слично. Рајт је изненађујућим решењима  показо руско друштво као огромни,  недовршени тетар у којему људи послушно играју  поверене им улоге,  одједном  се скидају све саблзни   у потрази   да се пронађу сличности и разлике са романом,  да се примећују историјске нетачнпости-чиме се иначе радо баве гледаоци док прате на филмском платну  слике  екранозованих књижевних дела. 
 

Решење редитеља по којему је свет-позориште,  а живот-игра,  показало се универзално тачно:Ана Карењина је престала да игра, открила је себе каква јесте и тиме нарушила општеприхватљива птравила. Истинска љубав у њеном природном испољавању  показаал се као стихијно осећање, које јесте ирационално,  ван контроле,  али је баш стога   чини  срећном. Ана је то открила и сад је друга особа. Њу не схвата ни њено друштво,  ни Карењин који живи строго по својим начелима,  па на крају крајева ни сам Вронски,  нескривено преплашен провалијом која се отворила пред њима двома. Наспрам вештачког света позоришта  одвија се прости и природни живот који је изабрао Левин,  спахија- чуадк, који је лажном блеску високог живота  супроставио  сељачки рад и сеоску простодушност.  Режисер Рајт је успео да једноставно и на  ефектан начин без непотребних     губитака на пољу животних  веродостојности, током двочасовног филма изрази главне идеје романа у којему су његови  претходници тражили  љубавну причу,  неверство  и суровости друштва. 

Мисија својстевна човеку се огледа у љубави  и раду

Нови филм  о Ани Карењиној је  супростављање  извештачености  и неприродности,   непријатељства  измишљеног  и  наслеђенпг света -истнској,  правој мисији човека која се по Тослтоју,  огледа у љубави и раду. Он је својим филмом оваплотио не сиже романа,  него буру осећања и мисли  коју он побуђује код читалаца. Филм се према роману односи на исти начин као и фантазија Чајковског „Ромео и Јулија „ према Шекспировој трагедији. 

Помешани жанрови:драма,  мјузикл,  кореографија 

У филму блистају смењујући се  различити жанрови :час је драма,  час преовлађују музичке теме. Сцена с писарима који у ритму штампарских  стројева пишу на хартији је практично мјузикл. Кадрови монденски бала је права кореографија. Огромну улогу у филму игра музика Дариа Марианелиа  коме су као извори надахнућа  очигедно послужили не само фолкорни мотиви него и искуство њиховог  парадоксалног  многозначног  коришћења карактеристичног за Алфреда Шнитку. 
 

У флму је наћело позориште-живот доживело до процвата  да би затим   нестало    у механичкој инерцији. Позориште –друштво у коме играју Кити,  Доли,  Бетси,  престаје да буде руско,  али није још сасвим ни француско, час  је охоло,  час замршено, и у њему је прецизно    приказана земља која је застала негде измеђи Истока и Запада немајући храбрости да се определи где јој је и с ким боље,  како би више била аутентична,  она права,  своја. 
 

Главно што је урадио Џо Рајт у овм филму  је савршено оваплоћење Шекспировог   принципа „All the word's a stage„ чиме је укључио  машту гледаоца  тако да гледалац постаје саучесник филмске радње. А машта даље укњучује емоције. И тако ми почiњемо да стварамо добро нам познати  сиже и да га  поново доживљавамо и преживљавамо. 

Све екrанозације „Ане Карењине„
 

Од кад је  још 1910.  г у Немачкој  први пут  на филмском платну  „гостовала „ Ана Карењина, ова  трагична Толстојева хероина је доживела двадесет  екранизација,  тако да је ова последња,  британска,  Џо Рајта са Киром Најтли двадесет прва: шест у Русији,   по пет у Великој Британији и   САД,   две у Немачкој и по једна у Аргентини, Мађарској  и Индији. 

У  немој ери у Русији :ништа више од голог илустровања фабуле култмог романа  

Филмска Ана Карењина је у  својој постојбини,  Русији,  почела „монденски“ филмски живот  1911.  кад је  режисер Морис Метр (Maurice Maitre) снимио прву (у Русији,  јер је годину дана раније,  1910.  то већ учињено у Нермачкој)нему екранизацију романа  са глумцима  москвских позоришта.  У насловној улози је заблистала (како је забележено,  јер,  нажалост, филм није сачуван,  као ни важни подаци о њему) М.  Сорохтина. 
 

Експерименат је поновио 1914.  поновио режиесер Владмир Гардин поверивши главну улогу првакињи Московског Художественог теата  Марији Германовој. Критика је филм дочекала на нож:у  актерима    филма не тече племићка крв,  прича је примитивна,  предочена на старински начин. Тако су се завршили безнадежни покушају да  руски неми филм  оставри ишта више и дубље од голог илустовања  фабуле култног романа. 
 

Од тада се чекало безмало 40 године да би се у Русији,  тада Совјетском Савезу ,  заинтересовали за екранизацију овог Толстојевог ремек-дела. Татјана Лукашевич је 1953.  године пренела на екран предствау МХТ  с Алом Тарасовом у улози Ане. Овај црно-бели филм је одмах постао лидер  по гледаности  у тадашњој совјетској филмској  продукцији остатвљајући иза себе  десетине тзв трофејних филмова немачке и америчке производње који су  тих година чинили главни  биоскопкси репертоар  у СССР-у. 

Татјна Самојлова као филмска Ана 

Праву буру одушевљењња гледалаца у Совјетском Савезу  изазавала је прва екранизација у колору 1967.  Кад је у прдукцији „Мосфилма „ редителљ Александр  Захри снимио „Ану Карењину“.  Популарности овог филма допринела је тада култна совејстка филмска звезда Татјана Самојлова у насловној улози,   која је иначе претходно била  стекла светску славу улогом у филму „Лете ждралови „ Калтазова. Као Бетси  се на филомском платну појавила Маја Плисецкаја која ће  као прима балерина Баљшог тетара  седам година касније  наступити у улози саме Ане Карењине у истоименом филму-балету  на музику Родиона Шчедрина.  
 

На опште изненађење интересовање за хрестоматије романа је у Русји толико опало да нова верзија“ Ане“ коју је 2006. г.  реализовао Сергеј Солвјев са Татјаном Друбич у носећој улози није ни ушла у бископе  јер су дистрибутери проценили да би доживела крах у празним салама ! Нису  ништа помогли ни домаће филмске  звезде :  Оњег Јанковски као  Алексеј  Карењин ни Александ Абдулов (Стива Обловски).  
 

Прва „Ана „ у Велкој Бртитанији је снимљена   1948.  Са Вивијан Ли у насловној улози, друга се појавила на фимском платну 1961.  у којој је неверну жену Алескеја Карењина глумила Клер Блум,  а Вронког,   њеног (уплашеног)  љубавника  Шон Конери. У телевизијслој серији о трагичној Толстојевој јунакињи приказаној у 10 епизода 1970.   У Великој Британији улогу Ане играла је  Никол Пагет,  а у  серијалу снимљеном  2000,  телевизијска Ана је била Хелен Мак  Крори. А у овој последњој,  у режији Џо Рајта чија је премијера  приказана 4.  септембра   у Лондону  Ану је тумачила Кира Најтли.

Грета  Гарбо   остварила две фимске Ане Карењине

Прва од укупно пет верзија  у САД снимљена је 1915.  са Бети  Нансен у главној улози,  а у филму насловљеном „Љубав“ снимљеном 1927.  Ану игра Грета Гарбо,  која ће  се у наслвној улози „Ане Карењине“ појавити и 1935. г. У телевизијској серији емитованој 1985.  Улогу Ане игра Жаклин Бисет, а Вронског- Кристофер  Рив. Последња веризја Ане Карењинењ снимлљена је у САД 199: у проудкцији компаније Warner Bors,  режисер је био Бернард  Роуз,  док је Софија Марсо наступила као Ана,  а Шон Бини је био тв Вронски. 

Први филмпо славном Толстојевом роману снимљен је у Немачкој -1910. г.  (годину дана пре него у Русји). Немци су Тослтојев роман још једном пренели на филм -1919,  у коме је насловну улогу игхрала Lya Mara. Био је и то,  као и ретходни, неми филм. 

Индијцици су драматичан живот са трагичним крајем неверне супруге и несрећне прељубнице    Ане Карењине преточили у филмску причу 1952.,  док је у Аргентини то учињено 1956.