Повећање статуса Палестине у УН не решава старе проблеме

Са огромном већином гласова у Генералној скупштини УН, Палестина је добила статус земље посматрача. Према мишљењу Москве (која је гласала "за"), побољшање статуса Палестине, помоћи ће наставку дијалога између Палестинаца и Израелаца. Експери по овој теми су подељени на оптимисте и песимисте.

Палестинци су данас пуни радости. По њиховом мишљењу, до проглашења суверенитета је остао само још један корак. Међутим, главна препрека ка пуној палестинској државности су они сами. У ствари, фактички Палестинска аутономија је само један од два ентитета у којима они живе на Западној обали. Тамо је на власти Фатах. Ову организацију је основао 1957. године, будући лидер ПЛО, Јасер Арафат. Од тада, покрет је прешао дуг пут од чисто терористичких метода борбе (најупечатљивији пример: хватање и убиство једанаест израелских спортиста на Олимпијским играма '72 у Минхену) до де факто признавање Израела и избора за мирно решавање сукоба. Важно је напоменути да се Арафат увек залагао за секуларни карактер будуће палестинске државе.

Фатахов ривал у Гази је Хамас. Његов крајњи циљ је стварање муслиманског калифата и ослобођење Палестине од циониста. Ова два покрета имају различите циљеве. Први су секуларни националисти, а други исламистички интернационалисти, који нису заинтересовани за стварање националне палестинске државе. Разлика је на концептуалном нивоу и изузетно ју је тешко превазићи.

Друга важна тачка - Палестина финансијски зависи од Израела и САД. Палестинцима је економски штетно изазивати Запад. Међутим, они су се одлучили на овај корак, игноришући могуће негативне последице. Према мишљењу уредника часописа "Русија у глобалној политици" Фјодора Лукијанова:

- У Рамали су свестни да се ситуација драматично мења. Потребно ју је некако искористити. Палестина је, парадоксално, с једне стране, у центру свих збивања, а са друге стране, она, искрено, никоме не треба у арапском свету. То је добро реторичко средство. Али судбина палестинског народа је за њих задња рупа на свирали. Тужна иронија је да статус Палестине расте када пројекат палестинске државе умире, пре свега у оном облику у којем је пре 20 година смишљен и планиран – тзв. мировни процес. Рат у Гази је још једном подсетио, прво, да тамо неће бити никакве државе, а друго, да Махмуд Абас није у центру пажње. Палестинско питање, ако и буде решавано, имаће сасвим другачију судбину и биће повезано са другом државом, која се зове Јордан. Нема сумње да се тамо ситуација љуља: Салафити су активни, Катар помаже, "Браћа муслимани" окрећу поглед на другу страну, ка следећем плену. Зашто Јордан? То је држава у којој су 70% становништва - Палестинци. То је горак парадокс. С једне стране, ми ћемо се кретати ка признавању палестинске територије, коју су измислили на травњаку Беле куће (добивши Нобелову награду за то.), а са друге, права Палестина, са великим сукобима и непредвидивим последицама ће бити формирана на другој територији.

Међутим, међународна заједница не може одустати од блискоисточног мировног процеса. Регион је кључ глобалне стабилности. Упркос критикама (често с правом), квартет међународних посредника (Русија, САД, УН и ЕУ) треба да наставе са спровођењем "мапе пута", пошто други начин не постоји. Међутим, водеће владе морају размотрити радикалну модернизацију приступа Блискоисточном решењу. Надајмо се да подизање статуса Палестине у Уједињеним нацијама (са још увек слабо предвидљивим, али прилично озбиљним последицама) подстиче размишљање о овоме.

Сергеј Дуз,