Арапско пролеће се понавља

Тунис је обухваћен масовним протестним акцијама. Повод за њих је било убиство опозиционог политичара Шокрија Белаида. Протекле среде су га два непозната човека убила на прагу његове куће. Белаид се сматрао једним од главних противника исламизације Туниса. Његови опоненти су му често претили. Није ни чудо што су његови рођаци оптужили владајућу исламистичку странку Ан-Нахда

У четвртак је премијер ради умиривања учесника протеста распустио владу исламиста. Уместо ње ће у земљи све до ванредних парламентарних избора радити влада ванпартијских технократа. Међутим, то не значи да се ситуација у земљи стабилизује, - каже експерт за Блиски Исток Георгиј Мирски.

- Шта се дешава после свргавања једног диктатора? Људи сматрају да се све сме. Они се више не боје полицију као што су се бојали раније. У Тунису - сећате ли се шта је било пре две године, зашто се све ово десило – један човек се спалио. Један човек! Читава се земља уздрмала, режим је пао, диктатор је побегао. Људи су осетили да од њих много тога зависи.

Пре две године је арапско пролеће почело у Тунису, затим обухватило многе земље Блиског Истока. Једна од њених кључних етапа је пад режима Хоснија Мубарака у Египту. Данас се ти догађаји понављају. У земљи пирамида, као и у Тунису, људи излазе на улице, иступајући против политике исламиста, који су на власти. Либерално располажени део учесника протеста сматра да власт Браће-муслимана и Мухамеда Мурсија није боља од диктатуре Мубарака. Други део демонстраната је незадовољан тиме што је економска ситуација у земљи постала гора.

Према мишлењу председника Института Блиског Истока Евгенија Сатановског, Египат се већ данас налази на рубу грађанског рата. Исламисти могу да ослабе или изгубе власт, али само за краће време. Рачунати на то да ће процес исламизације коначно зауставити, не може, - убеђен је Евгениј Сатановски.

- То је практички немогуће, узимајући у обзир наглу промену арапског света, као и важну улогу вахабитског тандема – Катар и Саудијска Арабија, који улажу у исламистичке структуре колосалне паре. Осим тога, треба узети у обзир ниво наоружања исламистичких групација. То значи да исламизација Магриба, између осталог и Туниса, чињеница је више или мање далеке перспективе. Нажалост, пре мање него више.

Данашња ситуација стави у чудан положај западне лидере. Пре две године су они са ентузијазмом дочекали почетак арапског пролећа, сматрајући, да оно значи пад у том региону епохе ауторитаризма. Да би се нашли «на исправној страни историје» САД чак нису ни подржале свог верног савезника Мубарака. Тим пре су на Западу са задовољством прихватили саопштење о почетку иступања у Сирији. Међутим, режим Башара Асада је испао стабилнији него су многи сматрали. Политичари у Европи и САД-ама све чешће морају да размишљају: хоће ли бити добро ако на власт у Сирији дођу исте снаге, с којима западне земље ратују у Малију?