Да ли је примењив модел Северне Ирске?

Поставља се и питање која од ових територија има највеће шансе да стекне независност, а која од њих би се могла поново реинтегрисати у постојеће државе?
Чарлс Кинг:
„Од свих ових непризнатих држава, најлакши пут ка реинтеграцији био би у случају Јужне Осетије. Она је најмања међу њима, а степен подршке локалног становништва могућој независности је далеко мањи у односу на остале провинције. Најтеже питање је са Абхазијом и Нагорно-Карабахом. Ове територије су много веће, а међу локалним становништвом влада осећај да су извојевали независност на бојном пољу. Питање Придњестровља је негдје у средини. Она је по броју становника највећа провинција од  наведених, а право на независност не базира на осећају националног идентитета. У том смислу, она представља нешто између покрета за национално ослобођење и борбе за сецесију коју су потакли интереси локалних елита у раним 90-тим“.     

 

Питер Ратланд сматра да је проблем што нико није спреман на суштински компромис:
У принципу се може замислити компромис, те да међународна заједница натера ове земље да га прихвате. Међутим, унутрашња политика одметнутих провинција није наклоњена компромису.

„Бићу песимистичан. Суверенитет државе често се види као "црно или бело". Или сте суверени или нисте. То вам је као са трудноћом. Или сте трудни или нисте. Не можете бити на пола трудни. У принципу, може се замислити конфедерација између Абхазије и Грузије, где би оне делиле заједничку валуту, где би Грузијци могли да се слободно крећу и купују имовину у Абхазији. У пракси, суверенитет значи све или ништа. Ко је на власти тај тежи да има једног председника, један устав, један парламент, један сет закона, полицију, војску, заставу, језик. Свака страна инсистира на томе и није спемна на компромис. Понављам, у принципу се може замислити компромис, те да међународна заједница натера ове земље да га прихвате. Међутим, унутрашња политика одметнутих провинција није наклоњена компромису. Такође, унутрашња политика Бакуа и Тбилисија није наклоњена компромису, јер хоће суверенитет на читавом простору међународно признате државе и не желе да се одрекну дела своје територије“.

 
Специјални представник Европске уније за јужни Кавказ Питер Семнеби (Петер Семнебy) у говору пред Спољнополитичким комитетом Европског парламента 2006. године упозорио је на опасност од сукоба:
„Мора да се каже да је потенцијал за нове сукобе на Кавказу далеко од тога да је исцрпљен. Постоји још неколико мањинских етничких заједница, што значи да све док просперитет није равномерно распоређен у земљи, она има потенцијал за нове сукобе“.

 
Чарлс Кинг упозорава да би покушај решавања проблема на силу могао да изазове регионални рат на Јужном Кавказу:
Не видим да је иједна од ових земаља војно спремна да то оствари муњевитим нападом. Сваки покушај да се то учини би изазвао би регионални рат. Русија би се сигурно укључила када је у питању Абкхазија или Јужна Осетија. Добровољци са Северног Кавказа, као и Јерменија, би се исто тако укључили у сукоб у Нагорно-Карабаху.

 
„Ове земље су с времена на време говориле да су спремне да употребе силу како би реинтегрисале сепаратистичке регије. Међутим, тренутно не видим да је иједна од ових земаља војно спремна да то оствари муњевитим нападом. Сваки покушај да се то учини би изазвао би регионални рат. Русија би се сигурно укључила када је у питању Абкхазија или Јужна Осетија. Добровољци са Северног Кавказа, као и Јерменија, би се исто тако укључили у сукоб у Нагорно-Карабаху. Оно што мене брине је погрешна рачуница нарочито Грузије која је тренутно трећа држава по броју војника ангажованих у Ираку. Бојим се да би могла погрешно проценити, у случају да изморене војнике који се врате из Ирака одмах пошаље у сукоб у циљу поновне реинтеграције земље. Нема сумње, би то био војни неуспех. Грузијске трупе би доживеле пораз од Абкхазије потпомогнуте Русијом. То би била катастрофа“.

 
Том де Вал упозорава на јачање ратне реторике:
"Реторика власти, нарочито у Грузији и Азербејџану, о могућој употреби силе расте. Нарочито је опасан Азербејџан, који троши више од милијарде долара годишње на војни буџет. Такође, све су чешћи позиви у Азербејџану да земља поново крене у рат. Новац од нафте се усмерава у ове сврхе. Тако да постоји могућност да Азербејџан крене у рат, а да прво добро не размисли о овом кораку, нарочито ако Јермени и Карабах заузму још чвршчи став. Пре избора у Грузији, председник Сакашвили је изјавио да је питање седмица када ће Јужна Осетија опет бити у саставу државе. Он је такође рекао да је именовао министра за реинтеграцију, уместо министра за решавање конфликта, што је још један сигнал да су се приоритети променили. Мислим да би се ствари могле додатно закомпликовати".

 

Сабин Фрејзер (Сабине Фраизер), директор програма за Европу у Међународној кризној групи са седиштем у Бриселу упозорава да време истиче:
„Мислим да ће ситуација и даље бити врло нестабилна. И даље ће постојати опасност од избијања рата на Јужном Кавказу. Али, такође сматрам да има могућности да се нађе решење, те да постоји шанса за већом улогом ЕУ у решавању ових конфликата. Стога се надам ће се ове могућности и шансе бити искоришћене и да се неће упасти клопку оружаног сукоба. Морам нагласити да могућности за решавање ових питања полако нестају, што захтева бржи ангажман свих страна а нарочито спољашњих, пре свега ЕУ“.

 

Да ли је изостанак решења замрзнутих конфликата највећи изазов за међународну заједницу и регионалну сигурност?

 Чарлс Кинг:
„Највећа претња регионалној стабилности је могућност поновног избијања рата, тј.  чињеница да је коначан статус ових провинција још увек неразјашњен. Када говоримо о највећим претњама безбедности и изазовима за регион, непризнате државе су сигурно на тој листи. Али, из перспективе западних савезника оне су негде на средини те листе. Мислим да постоје друге политичке теме којима се даје предност у односу на замрзнуте сукобе“.

 

Питер Ратланд указује на хуманитарни аспект нерешених „замрзнутих сукоба“:
"Малоприје сам говорио с тачке гледишта Запада зашто је питање Набуко гасовода у његовом интересу. Али, постоји и хуманитарно питање. А то су избеглице из Карабаха, Абхазије те других делова региона које тешко живе у последњих 15 година.  Говоримо о више од милион избеглица у региону јужног Кавказа, које су биле приморане да напусте своје домове, живе у избегличким камповимаа а биле су и жртве насиља. Ово је страшна хуманитарна катастрофа. Ови људи највише трпе због замрзнутих конфликата. То је разлог зашто би требало пронаћи решење, јер они заслужују бољи живот. Нажалост, владе у региону и великих сила не делују брзином којом би требало у циљу проналажења решења.  

 

Том де Вал истиче да ће Западу решавање „замрзнутих сукоба" бити све ургентније питање:
"Очигледно је да западне силе желе да се ови конфликти реше, иако им ово није био приоритет након 11. септембра. Међутим, када енергетска сигурност постане важно питање, а ту мислим на два нафтовода која иду кроз Азербејџан и Грузију, укључујући и један гасовод, онда ово постаје разлог да се приоритет да решавању ових конфликата. Испоруке нафте и гаса из Каспијског мора биле би доведене у питање уколико избију сукоби у региону".  

 

Идентитет базиран на вредностима а не интересима

 
На решавање свих етничких сукоба у класичним категоријама или очувања националног суверенитета и територијалног интегритета државе - или сецесије њеног одређеног дела – гледа се као на зеро сум гаме: добитак за једну страну је аутоматски губитак за другу. То води пат позицији односно немогућности постизања компромиса. У том склопу, од пресудног значаја је промена контекста, вредносне оријентације тако што се решење ових сукоба не посматра као на зеро сум гаме.  Међутим, такав приступ у садашњој ситуацији на јужном Кавказу изгледа прилично утопистички.

 

Питер Семнеби, специјални изасланик ЕУ за јужни Кавказ:

 "То ће бити могуће тек протоком времена. Веома је важно да се промени контекст ових сукоба. Европска унија у том смислу може много помоћи нудећи подстицаје и становништву које живи у Грузији али и у зонама конфликта. Ако временом интереси грађана са обе стране постану сличнији онда ће верујемо бити лакше и да се пронађе неко решење за ове веома тешке проблеме".


Проблем у овим провинцијама је да огроман број људи протеран по етничкој линији. Због тога је тешко рећи да Абхазија, Јужна Осетија, Нагорно-Карабах или Придњестровље имају демократске владе. Међутим, демократски процес је у току на Јужном Кавказу.

С обзиром да су у сепаратистичким регијама на власти ауторитарни режими, а и у Молдавији, Грузији, Јерменији и Азербејџану реч је о још увек крхким демократским системима, поставља се питање да ли би даља демократизација могла да олакша решење. Стање „ни рата ни мира" повратно неповољно утиче на демократске токове.

 

Денис Самут:
"Питање демократије је од изузетног значаја. На свим овим територијама је забележено кривотворење изборних резултата, кршење људских права, ускраћивање слободе медија. Недостатак демократије на овим просторима не помаже решавању тренутне ситуације. Проблем у овим провинцијама је да огроман број људи протеран по етничкој линији. Због тога је тешко рећи да Абхазија, Јужна Осетија, Нагорно-Карабах или Придњестровље имају демократске владе. Међутим, демократски процес је у току на Јужном Кавказу. Неки виде демонстрације на улицама у ове три државе у последњих неколико година као нешто негативно. Ја мислим да то указује да су људи свесни шта се дешава на политичком плану и то је позитивно. Сматрам да је оно што смо видели на Јужном Кавказу одрживост у политичком интересу, што, на пример, нисмо видели у Русији, где људи нису толико спремни да се укључе у политички процес и прихватају мане у политичком систему. С друге стране, људи у области Јужног Кавказа су заинтересовани за политички процес и изазове, и ово је добра ствар".   

 

Имајући у виду да се за 20 година скоро није помакло са места у решавању „замрзнутих сукоба“ на јужном Кавказу и Молдавији, поставља се питање када и да ли се уопште може очекивати решење ових питања.

 

Денис Самут:
"Немам чаробни штапић. Дакле, тешко је то рећи. Али, ако погедате преседане у не тако давној историји, на пример у Северној Ирској, многи су мислили да је ситуација потпуно нерешива. И ја сам био песимиста. Међутим, људи су тамо показали стрпљење и преданост и нису се предавали. Значи да има решења за овакве ситуације. Потребно је уложити додатне напоре и  бити стрпљив. Стране у конфликтима морају да схвате да је потребна добра воља како би ствари кренуле набоље".      

 

Изасланик ЕУ за јужни Кавказ Питер Сембени (Петер Семнебy) у говору пред Комитетом за спољне послове Европског Парламента 2. октобра 2007. казао да је Јужни Кавказ  „поцепан“, дезинтегрисан регион коме је потребан шири, по могућству европски идентитет, како би превазишао те деобе. Мада Грузија, Јерменија и Азербејџан деле историју, нису успеле да створе заједнички идентиет региона. Совјетски покушај да наметне јединство је пропао. Семнеби истиче да су све три земље у снажном загрљају „старомодног, етнички ексклузивног национализма“.

 
„Имајући у виду ривалство између држава као и унутар њих, тај идентитет мора бити шири него што је регион сам по себи. Додатни слој тог идентитета, европског, јесте неопходан. Да би такав идентитет могао да послужио као катализатор у превазилажењу подела у овом региону, потребно је да државе и различите заједнице које се ту налазе, да схвате да тај идентитет није толико заснован на интересима већ пре свега на заједничким вредностима“.