ДА ЛИ МЕДИТИРАТЕ ИЛИ ТИХУЈЕТЕ?

Неке елементе других култура неретко дочекујемо сумњичаво, уверени да се сусрећемо са „нечистим силама". То се у највећој мери односи на врсте источњачких техника медитације, духовних и телесних вежби, или поступака унапређења људског здравља. Зашто је тако и како ту ствари заправо стоје?

Пише Радован Караџић, алијас Давид Дабић

Све наше медитације

Мада се на разним меридијанима налази у различитим фазама развоја, људски род је један. У развоју индивидуе и друштва постоје општеважеће закономерности које се, као у каквој археологији, препознају попут годова у „пресеку" сваке културе и цивилизације.
И као што се свака индивидуа развија кроз истоветне фазе (мада код индивидуа исход никад није истоветан, већ у детаљима увек непоновљив, али у препознатљивим оквирима и законитостима), тако се и друштва развијају по фазама и на веома сличан начин. Оно што постоји у једној аутентичној култури, постоји и у другој, исто тако аутентичној култури, али се другачије назива и испољава.

Да, медитација је повезана са вером

Тачно је да су медитације, молитве и друге технике духовног уздизања истовремено и религијски елементи, и део пута ка Богу, ка вишим сферама постојања и сопства.
Али, зар свака култура није систем мера, поступака, веровања и ритуала помоћу којих се човек отима својој нижој природи, у тежњу ка вишим облицима постојања? Зато основу сваке културе чини систем веровања - религија, а у основи сваке религије је поимање живота као светиње (по чему се секте разликују од религија), те систем мера за обезбеђивање здравог живота. Нема аутентичне религије која себи као циљ не поставља спасење човека и на овом и на оном свету, путем здравог живота, бриге о телу и духовног уздизања кроз удаљавање од патње и достизање благостања, што је друго име за успостављање везе са вишим светом, ентитетима, енергијама, све до сједињења са Богом, који је на овом свету присутан и делатан, делотворан у облику енергија, струјања, топлине, боја, мириса, што све спада у енергије.

Медитирање је присутно у свакој култури

Пошто су културе (кад су неразорене и неометане у аутентичном развоју) целовити организми, разуме се да свака има исте виталне „органе", који је чине живим организмом. То значи да и оно што нас код других култура плаши или констернира можда постоји и у нашој култури.
Медитирање је једна од појава које запажамо као нешто туђе, иако оно постоји у свакој култури.
И не ради се само о времену молитве (јер свака молитва је врста медитирања), нити о заузимању одређеног положаја тела, већ о бројним моментима спонтаног понирања у себе, за које кажемо: „да се саставим са собом", или умиривања страственог и загриженог проживљавања свакодневице, за шта се у народу каже: „равно ми све одавде до...". Јутарња кафа у самоћи, док чељад још није поустајала, представља то „састављање са собом" сваке домаћице.

Тиховање - за сваког

Али, наша вековима стара пракса исихастичког тиховања има далеко веће сличности са системом источњачког медитирања. Наше тиховање се од источњачких медитирања разликује мање суштински, а више формално, по томе што се код нас више практикује у монаштву него код световних људи. А то је права штета.
Разуме се да би наши људи који се определе за унапређење живота и здравља кроз духовно уздизање далеко више постигли у својој него у некој далекој култури. Референтни оквир, цео систем веровања, мишљења и вредновања, заснован је на културним темељима, па техникама далеке културе можемо завршити само „почетне разреде", а у својој култури немамо ограничења у напредовању.

Текст „Да ли медитирате - или тихујете?" духовног истраживача Давида Дабића (Радована Караџића) објављен је у јунском броју ревије „Здрав живот".