Биће незгодно за многе

Бивши лидер босанских Срба и први председник Републике Српске већ је на првом појављивању у судници Хашког трибунала дао наслутити како ће главни ослонац његовог објашњавања зашто се раније није појавио на суду, заправо, бити његов наводни споразум са Ричардом Холбруком. По том усменом, писменом, полуписменом, званичном, или незваничном споразуму Радован Караџић је прихватио да се повуче са челне политичке функције у РС, да се повуче и из јавног политичког и друштвеног живота у замену да Хашки трибунал одустане од његовог гоњења и оптуживања.

То би, по њему, требало да значи да се он уопште и није крио од Трибунала већ од оних који су тај његов дил са Холбруком хтели да заврше његовом физичком елиминацијом. У стилу нема сведока, нема другог потписника договора-уговора.

Да је тог договора између Караџића и Холбрука било сведоче многи у свету, од некадашње представнице за штампу Карле дел Понте госпође Флоренс Артман коју цитира и АФП, до бившег амбасадора БиХ у УН Мухамеда Шаћирбеја. Чињеница јесте да се Радован Караџић од потписивања Дејтонског споразума у јесен 1995. године и његове ратификације у Паризу у зиму исте године па све тамо до краја 1997. године уопште и није крио и да се слободно кретао широм Републике Српске. Имао је своју канцеларију у просторијама фабрике „Коран“ на Палама, тамо је сваког дана око поднева редовно пио кафу и ишчитавао новине.

Поред фабрике пролазиле су бројне патроле НАТО-а, Караџић би им понекад и махнуо из свог црног „мерцедеса“ када је напуштао своју канцеларију у фабрици. Радио је обично од 12 до 18 сати, а онда ишао кући на одмор. У међувремену је доста и путовао широм РС, потпуно јавно и без икаквог скривања, браде, бркова, или дуге косе. Истина, није јавно наступао нити је више давао интервјуе. Заћутао је. Као да је поштовао свој део договора са Холбруком.

Део политичке и остале јавности у Србији или не зна, или не жели да зна за тај могући договор Холбрука и Караџића. Сигурно је да тај евентуални договор неће променити чињеницу да су се у БиХ догодили страшни злочини, да за све то неко мора бити крив и да одговара, али је и сасвим сигурно да ће суђење бившем председнику РС открити и многе закулисне игре око рата и мира у БиХ, улогу појединих западних држава и политичара, па и улогу руске дипломатије у босанским збивањима у време Бориса Јељцина.

Претпостављам да ће други део стратегије одбране Радована Караџића у Хагу бити ослоњен на чињеницу да је Дејтонски споразум склопљен и потписан тек када је из њега избачено ко је у БиХ евентуално био агресор, а ко жртва. Наиме, у споразуму из Дејтона нигде не пише да се ради о некој агресији на БиХ, не пише ко је агресор нити пише ко је жртва. Караџић ће се вероватно осврнути и на ситуацију у БиХ пре избијања рата 1992. године. Можда ће се позвати и на Устав СФРЈ из 1974. године где је написано да су у БиХ сва три народа конститутивна. Што значи да нема прегласавања, нити наметања воље два народа трећем народу. А управо се то и догодило у октобру 1991. када су посланици парламента БиХ из редова хрватског и муслиманског народа, без присуства посланика из редова српског народа, које иначе нису ни обавестили о седници парламента, одлучили да БиХ изађе из састава СФРЈ и буде независна држава.

Другим речима, не можете имати авнојевске границе у бившој СФРЈ без авнојевских принципа. Односно можете, али онда ризикујете и рат са свим могућим последицама. Што, наравно, није оправдање за било чије и било какве злочине.