СПЦ: Шта сте радили у Москви када сте предали Космет?

 У Бриселу је парафиран текст споразума „о принципима нормализације односа“ између „Београда“ и „Приштине“, што је, свакако, еуфемизам уместо „Србије и Косова”, односно између председника Владе Србије и „председника Владе Косова“, иначе лица са потернице коју је расписала Србија. Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије. Ствар је отежана пристанком државног врха Србије на несметани процес „евроинтеграција“ тачијевског Косова (без помена Метохије, која звучи превише православно и србски, али и без било каквог помињања Србије у том контексту), а нема никакве сумње у то да ће, после плаћања овако високе цене за фамозни „датум о почетку преговора“, и то преговора са непознатим бројем нових услова и са неизвесним исходом, цена за сам евентуални улазак у Европску унију бити и формално признавање „независног Косова“ од стране Србије и њена обавеза да не омета добијање столице „Косова“ у Уједињеним нацијама.