Самит без одлука

Самиту ЕУ који је протекао у Бриселу од самог почетка био је осуђен на повећано интересовање јер његови учесници су намеравали да размотре не само дуготрајну финансијску кризу у зони евра, већ и мање експлозивни енергетски проблем.

Спољна криза негативно се закономерно надовезала за ЕУ: на неспособност европских лидера да се оперативно договарају о кључним антикризним питањима. Учесници самита нису ни донели конкретне одлуке о планираном пружању Европској централној банци надзорних овлашћења над европским банкарским системом. Није се десио пробој ни у другом важном питању – о ограничењу банкарске тајне. Ова питања не могу да буду решена на нивоу појединих влада или чак читаве ЕУ, пошто дотичу интересе снажних транснационалних корпорација са њиховим милијардским финансијским токовима – истакао је у разговору за Глас Русије директор руског фонда Центра за развој тржишта фондова Јуриј Данилов.

Надаље може да се очекује сукоб интреса трансанционалних корпорација са једне стране и државе са друге. Када би неко очигледно био јачи, проблем би био решен несумњиво у једну или другу страну. Али дати проблем ће се решавати дуго. Очигледно он никада неће бити до краја решен.

Не чуди што учесници актуелног самита ЕУ нису успели да усагласе практичне аспекте покретања директиве о размени информација о приходима од банкарских улога. Мада је ЕУ разрадио одговарајућу дурективу још 2008. године, најреалнији рок за њено активирање остаје 1. јануар 2015. годне. Али и ова оцена је врло оптмистична.

Не успешви да зачуде европску јавност новим идејама и тим пре решењима финансијских питања, учесници самита полако прелазе на енергетику. Намеравамо да одржимо стратешку дискусију о кључним апектима наше енергетске политике – тако је врло неодређено осликао задатке ЕУ у тој области преседник Савета ЕУ Херман ван Ромпеј. По његовим речима, у центру дискусије ће се наћи три питања:

- Како може да се искористи повећање ефективности коришћења енергије за развој конкурентности европске економије, стимулисање раста и запослености? Како стимулисати разраду сопствених извора енергије у Европи? Како осигурати предивљивију енергетску политику ЕУ ради привлачења додатних инвестиција у развој европске енергетске инфраструктуре?

Одговори на ова питања нису за сада познати. Између осталог, ослањајући се на искуство финансијско-банкарских дискусија, из неког разлога се чини да јасне и усаглашене одговоре нећемо чути.

Петар Искендеров,