О борцима из другог светског рата

 Биљана Плавшић у својој кљизи "Сведочим" истиче да је једна организација којој је настојала да посвети пажњу - Четничка организација РС.

"Тако називах ту групу људи, старих бораца, неправедно оптуживаних мученика, а било их је више, организација, расцепканих по регионима. Тако је то код нас Срба" - објашњава она и наводи:

"Одржавала сам везу са четничком организацијом Семберије и Мајевице и имала сам утисак да су неки чланови учествовали у јавном животу Бијељине - што је било добро. Можда је то било недовољно, али увек ми је било драго да их њихова средина уважава што су ови стари ветерани и заслужили".

Иако Брчко није далеко од Бијељине, они су имали своје посебно удружење. Са њима је била када су сахрањивали земне остатке својих најближих који су страдали од комуниста иза Другог свјетског рата.

"Било је стравичних прича и сећања о тој трагедији која је захватила целе породице из тог краја. По три-четири брата, заједно са оцем, убијани су док је женска чељад натерана да игра коло за време тог злодела. Били су криви што се нису хтели одрећи своје вере и традиције и то су им чиниле њихове комшије, чак и рођаци који су рођени у истој вери. То је огромна трагедија мојно, шта и где са собом? Паљанску атмосферу могла сам да поднесем пар дана, али не дуже" - наводи она.

"Ипак је боље бити даље од тог центра и одлучим да кренем према Западу, можда ћу у Бањалуке нације. За мене непреболна" - истиче Плавшићева.

Она пише да је изгласан Закон у Народној скупштини РС о изједначавању у правима свих учесника Другог светског рата, али од тога ти људи, који су већ у годинама, нису имали никакву корист.

"На тај начин били су још једном преварени. И увек сам била на њиховој страни зато што су незаслужено страшно пропатили и зато што су њихов примат првих у Европи који су се супротставили окупатору, приграбили други, као и њихове победе и њихову жртву за свој народ" - пише Биљана Плавшић и додаје:

"Из моје позиције осуђеника зато што сам била на страни свог народа и чамећи у затвору, али не у комунистичким казаматима, ја их још боље разумем и саосећам са њима".

У августу 1994. опет се нашла у ситуацији да тражи мјесто гдје ће да живи, па макар и за краће вријеме.

"На мосту (прелаз Каракај код Зворника - оп. приређивача) почела сам да размишљам шта ће бити са свим започетим и планираним хуманитарним активностима, шта са рањеницима у три болнице у Србији које редовно обилазим. Шта са започетим послом око протеза у рехабилитационом центру `Рудо`.

За организацију тих послова Београд има више предности него РС. Наравно, у тим размишљањима била је и моја мајка која остаје на другој страни Дрине и онда, коначу а можда ћу `сидро бацити` у Бијељини. Ипак сам прошла Бијељину - нешто ми је ту много трговине у ратно време. Нисам против трговине, напротив, волим способне, надарене људе за тај посао, али нека је све честито и нека није у рату, када људи гину" - објашњава Плавшићева.