Глобална глад стимулише екстремизам

Специјално направљен програм за смањивање броја гладних у свету, функционише већ скоро четвртину века, али нема опипљивих резултата. Према последњим подацима, 850 милиона људи свакодневно пати због неухрањености. Ипак, на борбу против глади годишње се троше огромне суме. Но, резултат је поражавајући: сиромашне државе западају у зависност од глобалних финансијских структура, што води ка још већој унутрашњој деградацији. Раст екстремеистичке и терористичке активности - последице су ове, на први поглед непромишљене стратегије, сматрају експерти.

Сада, када је овај проблем коначно добио статус глобалног, он је са нивоа хуманитарог питања прешао у зону геополитике, појаснио је за „Глас Русије“ независни експерт Алексеј Дјумулен:

- Ово је по мени намерно нерешив проблем, зато што је гладним људима лакше управљати. У савременом свету многи су почели да заборављају да је храна заправо оружје. Светска банка под УН даје кредит држави која би требало да купује храну. Онда корумпирани режими почињу да расподељују ту помоћ. Заиста, хране нема за све. Али, дуг се увећава. Већ после тога је теже говорити о економским и другим преференцијалима, који су повољни за оне који „наручују музику“. У овом случају то су они који дају кредите.

Ово је налик на теорију завере. Тим пре што је светска банка заправо међународна организација. Ипак, она је формирана на иницијативу САД које настављају да утичу на доношење одлука унутар банке. А у борби против глади Вашингтон има свој „успешни“ рецепт:

- Класични пример је ситуација са почетка 20.века, када су сиромашне латиноамеричке државе страдале од глади, а добри амерички суседи им помагали. То се завршило огромним дугом крајем 70-тих година. Сада 80 држава света не може да обезбеди храну за себе. То је најпре Африка, не помињући вечни проблем Авганистана, Монголије, Северне Кореје.

Према последњим подацима УН, најбеднији регион је Африка. Међу факторима који доприносе оваквом стању, су и климатски услови: константна суша. Као и политички - нестабилност на граници грађанског рата смета многим инвеститорима да уложе у пољопривреду.

Ипак, пример Анголе показује колико климатски фактор није пресудан. У овој држави је током постојања СССР крајем 80-тих година био формиран сопствени систем пољопривреде и наводњавања, који су касније уништили. Јер, дијаманти, нафта и друге сировине су уносније, а храна може да се купи. Исто то се дешавало и у Авганистану, где је због општег сиромаштва уносније гајити мак, него инвестирати у пољопривреду. Стога и не чуди што су „кичма“ многих терористичких организација у овом региону управо- бивши земљорадници.

Полина Черница,