Знате ли да... Дан деда и баба

Сигурно сте чули о постојању људи који фотографију детета из џепа изваде брже него каубој извуче револвер. Па свакако, то су деде и бабе.

Има толико празника, за које нисмо ни свесни! У свакој земљи, свакако, постоје своји јубилеји и славља. Празник о којем говоримо је позајмљен, па ипак нико не протестује због тога. Таква је ситуација са новим за многе грађане Русије празником - Даном деда и баба. Идеју одржавања таквог празника су предложили Холанђани, тачније речено, њихов Цветни савет. Међутим, грађани Русије су радо прихватили ову иницијативу. Цвећарима Холандије то ништа не штети - цвеће и даље остаје главни поклон. Међутим, највише се радују овом празнику, свакако, унуци.

Иначе, диван празник посвећен дедама и бабама постоји у многим земљама. Није обавезно славити га у октобру. Канађани га славе у септембру, Французи у првој половини марта. Пољаци су му посветили два дана. Које би дете одбило бакине пите, слатко и бајку пре спавања, знајући да и сутра може да ужива у свему томе?

А шта је са дедама? Мушкарци су обично строги према својој деци, а с унуцима се необично мењају. Постоји изрека: ако деде и унуци лако нађу заједнички језик, значи да имају заједничке непријатеље. Уствари, деде и унуке уједињују не заједнички непријатељи, већ могућност да се деда поново осети млад, потребан, а малишан да нађе одраслог пријатеља, пажљивог и мудрог. Оно што је старији сазнао и научио пре више година, малом тек предстоји да савлада. Дивно је кад његов први учитељ, саветодавац и пријатељ постане управо деда.

Бабе и деде су вероватно поред родитеља најважнији људи у дечијем животу. Најбољи, најправеднији, најудобнији, најстрпљивији. Није тако важно што нису више млади. Можда је то за њих управо од велике вредности? Мада се данас "институт" баки очито подмладио. Често се може срести "бака" витког стаса у модерној хаљини, нашминкана, са лепом фризуром, која жури не да направи унуку палачинке, већ да проконтролише неки тромесечни извештај, или дође на време у фитнес клуб, на жур... Додуше, оне не престају да буду баке. Сигурна сам да обожавају своје унуке.

Ма какве да су - дивно је што их има. Реците, шта би ми, одрасли, без њих радили? Без њихових пита и слатког, њихових савета, строгог или умиљатог погледа. Без њихове љубави.

Јелена Јегорова,