Анкара-Брисел: свадба под знаком питања

У Бриселу су обновљени преговори о учлањивању Турске у ЕУ. Политичари већ не зраче оптимизмом, док експерти сматрају да идеја турске евроинтеграције постепено губи своју привлачност.

Кретање Турске у Европу је почело још 1959. године. Од тог времена је она још увек на путу. Експерт берлинског фонда Наука и политика Гинтер Зојферт у интервјуу Гласу Русије истакао је да сумња да ће тај процес бити завршен у скорије време.

- Шта смо чинили све до сада: разматрали смо други корак пре првог. Све време смо одлучивали да ли нам је Турска потребна или није, да ли је она још увек заинтересована или није, то је уствари бесмислена дискусија. Важно је да се види, шта можемо да учинимо данас и наредне деценије. У току 10 година можемо да унапредимо процес учлањивања, мада то не значи да ће до учлањивања икада доћи.

Многи сматрају да би Анкари требало да крене на другу страну, или остане тамо, где је. Како је изјавио један скептичар, бивши председник Француске Валери Жискар д’Естен, Турци имају другу културу, други прилаз, други начин живота. Међутим, ЕУ тражи од Турске не само хипотетичне цивилизацијске промене, већ конкретне политичке уступке. Например, признање Кипра и геноцида Јермена. За Турску је јерменско питање принципијелно. Без обзира на јаки притисак, њен званични став се не мења већ у току више година, тешко да ће бити промењен у будућности.

Иначе, препреке за евроинтеграцију Турске су сувише велике да би биле савладане уз помоћ само програма за демократизацију, који Брисел дели претендентима за учлањивање у ЕУ као својеврсне домаће задатке. Пред микрофоном је оријенталиста Станислав Тарасов.

- Главни је разлог, због којег Турској затварају врата у Европу, тај, што је она исламска држава. За турске политичаре то није могло да буде изненађење, јер су они у току политичких превирања.

Турски председник Абдула Гил, који не крије свој скептицизам у вези са евроинтеграцијом, сматра да није искључена норвешка варијанта, када је земља практично потпуно интегрисана у живот ЕУ, а није њен део. Иначе, испада да Турска неће да избегне зближавање с Европом. Међутим, морамо бити свесни да Турска никада неће постати Европа, каже главни уредник издања «Светске тенденције - часопис за међународну политику» Рајмунд Кремер.

- Мислим да би било поштеније да су обе стране рекле да неће бити учлањивање, али постоје други облици сарадње, као што је, рецимо, с Русијом. Онда ће бити јасни знаци и од стране немачке владе. Економија ионако ради одлично, поставља се питање виза – све се може регулисати реципрочно. Чланство у ЕУ није обавезно. Било би поштеније да се каже: да завршимо данас те преговоре и почнемо преговоре о неким конкретним проблемима.

Чињеница да су преговори о чланству Турске у ЕУ далеки од завршетка, као и то, што је Турска већ интегрисана скоро у све општеевропске институте: од Европског суда за људска права и Организације за безбедност и сарадњу у Европи све до фудбалских лига, веома је карактеристична. Њу не желе да виде у својству пуновредне чланице. Међутим, Брисел нема појама како да фиксира данашњи статус-кво. Поред тога Анкара, увређена због дугог стајања на прагу ЕУ, све чешће алудира да њено стрпљење није бескрајно. Вероватно би било најразумније да се призна превременом идеја турске евроинтеграције, коначно укине свадба, те да остану пријатељи. Како кажу искусни људи, правилна решења одговарају свима.

Сергеј Дуз,