Сирија: Американци су се спремали за редовни непотребни рат

2013. године председник САД Барак Обама замало није увукао земљу у редовни бесмислени рат на Блиском Истоку. Међутим, управо су њему 2009. године доделили Нобелову награду мира «за огромне напоре у учвршћивању међународне дипломатије и сарадње међу народима».

Тада је та вест код многих изазвала недоумицу, јер је у то време Обама био председник мање од годину дана, те није стигао да учини ништа, шта би заслужило ту високу награду. Верватно, осећајући велику одговорност, амерички лидер је покушавао да оправда звање миротворца. Била је завршена ирачка кампања, објављен термин повлачења снага из Авганистана. Међутим, 2013. године, да нису напори руских дипломата, сва достигнућа Обаме би постала безвредна.

Режим Башара Асада никада није изазивао симпатије САД. Међутим, Вашингтон се није мешао у ситуацију у Сирији. Искуство ирачке, авганистанске и либијске кампање је сведочило да САД не могу да очекују ништа добро од мешања у конфликт сиријских власти и опозиције. Свесна су тога била највише војна лица. Шеф Генералштаба армије САД генерал Рајмонд Одијерно је изјавио да се смањење војног буџета одразило на припреми војника, те би чак и «ограничена интервенција» у Сирији водила великим губицима. Још се раније против војног учешћа у сиријском конфликту изјаснио шеф Уједињеног комитета шефова штабова САД Мартин Демпси. Он је објаснио да би та операција била прескупа, а слабо ефикасна.

Међутим, били су у САД-у и они, ко је инсистирао на неопходности напада на Сирију. То су пре свега конгресмени-републиканци, који традиционално критикују Обаму за мекуштво. Осим тога су активно лобирали идеју војног мешања и неки страни партнери САД, - каже експерт Института стратешких процена и анализе Сергеј Демиденко.

- За напад на Сирију су биле заинтересоване оне државе, које су, према подацима, које је навео државни секретар САД Кери, биле спремне да плате ту кампању. То су државе Персијског залива, пре свега Саудијска Арабија, затим Катар. САД и Запад иначе нису били заинтересовани за тај напад, јер су били свесни да уз ауторитарност и самосталност режима Асада он није опасан за западне земље.

За сунитске монархије алавитски режим у Дамаску је непријатељ не само геополитички, већ и религиозни. И то, свргавање Асада за Доху и Ер-Ријад би било корисно још и због тога, што би тиме био ослабљен и Иран – главни противник у том региону. Није ни чудо, када се 21. августа сазнало о хемијском нападу близу Дамаска, Обама је подсетио да коришћење отровних материја «црвена линија», после пресецања које су САД приморане да се умешају у сиријски конфликт.

Када се чинило да је одлука о нападу на Сирију већ усвојена, Кери је рекао да су САД спремне да одустану од напада, ако Дамаск уништи свој хемијски арсенал. Те су речи државног секретара чули у Кремљу и одмах понудили узвратни план акција. После дугачких напетих преговора шефова дипломатских ресора САД и РФ споразум је био постигнут. Дамаск је почео ликвидацију залиха хемијског оружја, Вашингтон је избегао неопходност да се увуче у нову војну авантуру, Москва је учврстила свој положај на међународној сцени.

Артем Кобзев,