"Дејтонленд 1996": Експерименти са валутом

У Дејтонској Босни требало је да се појаве новчанице, које би биле у оптицају на целој територији земље. У новембру 1995. године о томе су се у војној ваздухопловној бази Рајт Петерсон договорили Алија Изетбеговић, Фрањо Туђман и Слободан Милошевић. Али како то обичном бива на Балкану, нико чак није ни мислио да уради оно што је обећано Билу Клинтону и ЕУ.

У Босни, као и раније, користили су три различите валуте, Срби србски динар, муслимани муслимански, такође динар, а Хрвати куну. Западни покровитељи чврсто су инсистирали да се у промет уведе специјални купон, који је добио назив босанска марка. После дефинисања конкретног назива новчане јединице, требало је да буде штампан „нормалан“ новац.

Најпопуларнијом и свуда омиљеном валутом овде се увек сматрала немачка марка. Она је примана без ограничења на целом Балкану. Њој су се молили, крили је у мадраце и давали у банке. Готовина у немачким маркама чинила је људе сигурним у себе, њима је било могуће купити стан, лечити се од свих болести, путовати на одмор на Јадранско море. Банкари су очекивали да курс марке, босанске и немачке, буде исти, један према један.

Да раде са прелазном валутом хтели су током године. Шта све нису радили експериментатори, али немачку марку нису успели да истисну. Новим новчаницама становништво није веровало дуго, мада су Клинтон и његови банкари дуго инсистирали на томе да јединствено средство плаћања на целој територији земље буде «босанска марка». Али ипак нису је заволели.

Новинари сарајевског хумористичког зборника «Политика» предложили су своју верзију нове валуте за сто босанских марака – сто најконвертибилнијих «Алијевки». Као извор је била узета оригинална папирна новчаница од сто немачких марака са женским портретом, на коме су приказали муслимана Алију Изетбеговића са минђушама у ушима. После скандала са сарајвским новинарима Изетбеговић се правио да врло поштује хумор. Али да сакрије своје незадовољство није му успело. Појављујући се на сарајевској телевизији, он је покушао да се нашали. Али сви који су познавали овог политичара, схватили су да се он прикрио и да ће првом приликом одговорити ударцем по «сарјевским хумористима».

У Босни су се стално изводили експерименти, делила се јединствена држава на три дела, који никако нису могли и хтели да нађу заједнички језик један са другим. Најважније за БИХ тих дана било је, о томе се само и размишљало и говорило, формирање колективног председништва, које би чинила три човека, Муслиман, Србин и Хрват. Потом је требало одржати изборе, направити неколико парламената и после тога одлучити, како водити економију земље. Политичари, који су закували крваву кашу и систематски уништавали своје бивше комшије и пријатеље, сматрали су да су сви имају обавезу да им помажу да поново изграде оно што су сами уништили, спалили и дигли у ваздух.

Константин Качалин,