Колико дуго може да се живи са одрубљеном главом?

Наука у СССР увек је била на виском нивоу. Али мало ко може да се досети да су научна открића често ишла раме уз раме са невиђеним по својој суровости и нечовечности експериментима. На пример, огледима познатог совјетског физиолога Сергеја Брјухоњенка.

Сергеј Брухоњенко је био творац прво у свету апарата за вештачки крвоток. Управо захваљујући њему постале су могуће сложене операције које захтевају одржавање животне делатности организма без срца које ради са вештачком циркулацијом крви. Али свега тога не би било да почетком 20. века научник опседнут страсном идејом да спасава живе, није извео неколико експеримената који шокирају сваког нормалног човека.

1928. године Брјухоњенко је остварио свој легендарни оглед реанимације пса са ампутираном главом. А 1940. године у СССР је изашао документарни филм под називом Експерименти на оживљавању организма, где се публици показивало како научници не само да су подржавали живот, већ и свест у одрезаној глави пса неколико сати, захваљујући механизму вештачког крвотока. Ако ћемо отворено, филм се не може гледати без језе. Посебно у тренутку када видиш да је животиња била потпуно свесна када је имала од свега што јој је дала мајка природа само одрезану главу прикључену на провидне цеви.

Лаборант изводи експерименте који показују да пас или оно што је од њега остало реагује на спољне надражаје, као што је светло (пас затвара очи), звук (металним чекићем куцкају поред ушију пса, што га врло плаши и очигледно је да он жели да се сакрије) и тактилне осећаје (под нос и њушку му подносе палицу са лимуновом киселином и он покушава да се од ње избави, тресући главом).

И поставља се питање: ако пас све види и осећа, значи он осећа огромну бол од ампутације читавог тела? Медицина је заједно са одређеном дозом садизма и суровости увек ишла раме уз раме. У суштини, они су неодвојиви једно од другог, као живот од смрти. Друга је ствар што научници виде то мало другачије него ми. Ево шта је писао сам Сергеј Брјухоњенко поводом свог експеримента:

- Посебно активни покрети били су приликом надражаја слузокоже носа сондом уведеном у ноздрву. Овај надражај је изазивао код главе такву енергичну и дуготрајну реакцију, да је чак отварано крварење из места ампутације и мал те не су биле покидане цеви које су је спајале за судове. Главу смо морали да држимо на тањиру рукама. Стекли смо утисак да је глава пса покушала да се ослободи од сонде уведене у ноздрву. Глава је неколико пута отварала уста и чинило се да покушава да лаје и завија.

По правилу, глава животиње коју су одрубили научници могла је да живи око 3-4 сата, можда више ако би били дати седативи. Сличних експеримената је било много. На пример, следбеник Брјухоњенка, научник експериментатор, оснивач светске трансплантологије Владимир Демихов је пресађивао главе штенади на тела одраслих паса. Добијани су двоглави живи мутанти, од чијих фотографија се дизала коса на глави.

Говори лекар физиолог Ана Семењук:

- Огледи Брјухоњенка са ампутираном главом били су очигледни приручник за будуће лекаре који објашњавају уређење организма сисара и доказују да мозак може да сачува и одржи животну способност и мисаону активност чак одвојено од тела. То је био прави пробој у медицини, јер експерименталним путем је доказано да је „ускрснуће“ организма после смрти могуће.

То је означило почетак ере трансплантације, учинило могућим операције на отвореном срцу, као и стварање вештачких органа. Огледи Брјухоњенка на животињама не треба да се разматрају као нечовечна мучења наших четвороножних пријатеља. Разуме се, они су били радикални, али без њих не би било стотине хиљада сачуваних људских живота.

Сада нема смисла разматрати колико су били нехумани слични експерименти. Они нису били узалудни и били су усмерени на добру ствар. Научници су деловали по Макијавелијевом принципу: Циљ оправдава средства. Они су радили како би наредне генерације живеле боље од претходних. Макар и по тако скупу цену.

Аљона Ракитина,