Зора на Синају

Место које видите на слици је гора Хорив, односно врх планине Синај где је пророк Мојсије примио од Бога закон који је потом исписао на двема плочама.
Оно што неизоставно треба доживети јесте излазак сунца на врху Синаја.
То се одвија отприлике овако: у Египту се брчкате читавог дана у топлом мору, а увече аутобусом дођу по вас и одводе вас у Манастир свете Катарине, дубоко у копну, у подножју Мојсијеве горе.

Пошто се мало окрепите и одморите од пута, негде иза поноћи, полази се на успон. Уз краће одморе, пењање траје неколико сати. Уколико нисте неки нарочит пешак, део пута можете прећи на камили. То важи до под сам врх, а онда више нема пута и последњи део мора да се пређе пешице. То су стене, камени блокови, које зову степеницама, али су оне далеко од неког лагодног степеништа. Повремено од једног до другог степеника морате и четвороношке.

На врх се стиже пред јутро. Човек има таман толико времена да се мало одмори и пронађе неко удобно место са којег ће посматрати излазак сунца.

И, онда, све се утиша, а из сивила праскозорја почне да се помаља најпре светла тачка која затим расте, прераста у лопту, па се даље шири у полукруг, у линију хоризонта, а та линија је све шира и све руменија и сјајнија. Огроман диск израња иза планинских врхова и златна светлост се просипа по људима, стварима, стенама.

Чудан је осећај бити изнад планина. Имате утисак да сте на крову света и гледате како се ту, пред вашим очима, рађа дан. Призор је заиста величанствен. Као да сте ухватили тренутак вечности.

Повратак у манастир је лак и уопште се не осећате уморно. Доживљај је исувише снажан да би неки баналан осећај умора превладао.

Ово је само један излет у склопу летовања на дивном, кристално чистом Црвеном мору. Има ту свакојаких чуда везаних за градове, људе, обичаје, биљни и животињски свет, пустињу која је, опет, прича за себе... Али, то су већ теме за неку другу репортажу.