Посланик

      Један сам од ретких који је недавни масовни долазак наше браће Руса на одмор у Црну Гору похвалио првенствено због тога што су дуж читавог Приморја вратили готово протерану, избрисану и заборављену ћирилицу. Истини за вољу, не треба много Руса да дође у Црну Гору да би се оценило да је реч о масовном доласку. Али, многи су са пуним правом масовни долазак Руса хвалили због њихове словенске православне душе. Међутим, још је већи број оних који су у њима видели добре госте, галантне потрошаче, мераклије, гурмане, инвеститоре, потенцијалне купце кршева изнад мора и новоизграђених станова у близини атрактивних плажа.

      Док Руси нису стигли у Црну Гору ћирилицу нисте могли да нађете ни лупом ни свећом од Херцег Новог до Улциња. А од кад су стигли Руси – у Црној Гори је васкрсла и ћирилица!

      Конобари и власници ресторана на јадранској обали су обдан и обноћ учили основне речи руског језика. Јеловници и винске карте од тада прве странице имају на руском. Билбордови на сваком кораку по Будви дивно изгледају са руским ћирилским словима. Агенције за туризам и агенције за продају некретнина готово да су руски језик преузеле као матерњи. О аеродромима и добродошлицама на руском језику да и не говоримо. У Црној Гори се већ и неколико часописа редовно штампа на руском језику. А у Будви је прошле године у први разред уписано, како чујем, негде око 40 дечака и девојчица из Русије.

      Колико је то што су у Црну Гору Руси својим доласком вратили ћирилицу значајно, готово епохално, можда најбоље говори пример једног народног посланика из актуелног сазива црногорског парламента. Као што је ред и као што је познато, у парламентарној пракси и животу посланици имају различите активности и иницијативе. Поред осталог, имају право да подносе амандмане и да постављају посланичка питања. Наравно, све то морају и да својеручно потпишу. Е, тај један народни посланик је једну иницијативу своје партије потписао својим до пола ћириличним, а од пола латиничним потписом!?!

      Нећу овом приликом да наводим његово име и презиме. Нећу да кажем ни да ли је из власти или је из опозивије (а можете претпоставити). Нећу да пишем ни о томе да тај посланик потиче из једне гласовите куће и доброг братства у Бјелопавлићима. Нема потребе ни да наглашавам да ниједан његов предак и никада, од кад памте и од кад знају за себе, није писао латиничним писмом. А још мање је име писао латиницом, а презиме ћирилицом!

      Можда неко, док чита ове редове, помишља да партије имају посланике са различитим нивоом образовања. На добром је трагу, али овај посланик је одавно завршио факултет.

      И данас долазимо до парадокса. Људи који се гробовима својих предака куну у Црну Гору, њену историју, државност и традицију нису полатињени вером, али јесу писмом. Чујем да се и ових дана одржавају семинари са наставницима разредне наставе по основним школама и да им се препоручује, готово наређује, да што више наставних програма обрађују латиничним писмом! А Устав Црне Горе прописује да су ћирилично и латинично писмо равноправни.

      Државне власти у Подгорици само још службене печате и званично службено гласило имају на ћириличном писму. Све остало је полатиничено. О бутицима, фирмама, улицама, таблама, рекламама, билбордовима, флајерима, магазинима и сличном да и не говоримо.

      Протерана и готово заборављена ћирилица у Подгорици изгледа не може да васкрсе без браће Руса. Зато је важно да они што пре дођу. Можда ће тада добри народни посланик да научи да своје име напише и ћирилицом. А онда сви, комотно, чак и за време велике економске кризе можемо да певамо: „Нас и Руса триста милиона“. А без Руса?