Диверзификација не треба да постане сама себи циљ

Комесар ЕУ за енергетику Гинтер Етингер предложио је ЕУ да одржи саветовање о дугорочној стратегији диверзификације испорука енергената. Циљ је да се као партнер сачува Русија, али при томе да се увећа удео Норвешке, Азарбејџана, Алжира и Катара.

У развоју ситуације на енергетском пољу Европе означен је нови окрет. Спознавши немогућност да се у кратком року одустане од испорука енергената из Русије, руководство ЕУ мења тактику. Изјављујући да намерава да настави сарадњу са Москвом у енергетској сфери, Брисел је решио да позове на одговорност друге партнере како би они активније испоручивали гас у Европу.

О каквим испоручиоцима се ради? У изјави Гинтера Етингера су позната сва лица: Ми желимо да Русија остане наш партнер. Али постоји и Норвешка, Алжир, Јужни коридор, којем ће за пет година започети значајне испоруке из Азарбејџана преко Турске и Грчке у Албанију, Италију, Бугарску на европска тржишта. Поред тога биће увећане испоруке течног гаса, између осталог из Катара.

Политички смисао овакве изјаве је очигледан: изаћи у сусрет притиску САД које захтевају од ЕУ да максимално смањи коришћење руског гаса, али при томе се ипак не посвађати са Москвом. Пред носом су избори за европски парламент, после тога компликовано формирање састава Европске комисије. Плашити у тим условима европљане перспективом зиме без руског гаса било би за чиновнике ЕУ самоубиствено. Али ЕУ у свом садашњем стању не може ни да одустане од принципа евроатлантске солидарности.

Колико је оптимална географија испоручилаца коју предлаже Етингер? Прво о Јужном гасном коридору који предвиђа испоруке из азарбејџанског налазишта Шах-Дениз преко Грузије, Турске, Грчке и Албаније до Јужне Италиеј. Он треба да постане алтернатива пројекту ЕУ Набуко који није реализован и којег је погубило управо одсуство испоручилаца.

Ипак сам проблем недостатка доступних обима азарбејџанског гаса никуда није нестао и сада озбиљно поткопава могућности Јужног гасног коридора. Како признаје председник Европског савеза гасне индустрије Жан-Франсоа Сирели, азарбејџански гас намењен испуњењу дате цеви не може да буде алтернатива руском и може само да буде додатни извор сировине. Испорике по Јужном гасном коридору планиране за 2019. годину износе свега 6 милијарди кубних метара гаса у Турску и 10 милијарди кубних метара гаса у Европу. При томе руски Гаспром испоручује у ЕУ преко 160 кубних метара гаса годишње. Разлика је десетострука. Слични дисбаланс чини још апсурднијим упорно одбијање ЕУ да призна стратешку важност пројекта Јужни ток, који, уз то, географски је близак Јужном транспортном коридору. Размишљајући о диверзификацији испорука енергената, еворпски чиновници у суштини замишљају је без учешћа Русије, истакао је у разговору за Глас Русије члан Савета директора за енергетски правац руског Института за енергетику и финансије Алексеј Громов:

- У стратегији ЕУ која је била јавно разматрана на првом енергетском самиту ЕУ у фебруару 2011. године, говорило се о изградњи Јужног енергетског коридора. Предвиђана је такође изградња управо Набука као стратешког приоритета Европе. Али при томе ни једном речи није поменут Јужни ток.

Још веће сумње изазива озбиљност других гасних испоручилаца које је навео Етингер. Према подацима за први квартал текуће године, Алжир је смањио своје испоруке за 2,8% до 9,1 милијарди кубних метара, а Катар за 6,2% до 4,9 милијарди кубних метара. Смањила је своје испоруке и Норвешка за 2,7%. Остаје да се надамо да у сличним условима диверзификација енергетских испорука неће постати за ЕУ сама себи циљ. Иначе еврпљани ризикују једноставно да се смрзну.

Петар Искендеров,